Нужна промоција културе сећања

Библиотекар Матичне службе, Библиотеке шабачке Небојша Цвејић, рођен у Шапцу 1970. године је основну школу и гимназију завршио у родном граду. Дипломирао је на катедри за историју, Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Бави се уносом публикација у регистар старе и ретке књиге и с тим у вези је аутор четири пројекта. и коаутор семинара на исту тему 2017. године. Био је одговорни уредник часописа за културу и уметност “Код 21”, а члан је редакције часописа “Читанка Мишарског боја”. Објавио је велики број радова у монографским и серијским публикацијама из библиотечко-информационе делатности и историје, а као учесник више семинара, радионица и стручних скупова значајно допринео неговању укупне културе сећања, посебно на догађаје из новије политичке историје, какво је било бомбардовање СРЈ 24. марта 1999. године, што је и био повод за овај разговор.

Отуда и прво питање о погледима из перспективе историчара новије генерације на поменути догађај.

- Оружани сукоб вођен 1999. године представља трећи, последњи чин ратне драме која је потресала простор на коме је насељен српски народ. СР Југославија, остатак СФРЈ која се распала током претходна два сукоба (Хрватска 1991-1995) и БиХ (1992-1995), нашла се на удару Западне војне алијансе.
Напади које су косовски Албанци вршили током 1996. и 1997. прерасли су у оружану побуну 1998. године. У то време је ОВК, која је и изводила ове нападе, сматрана од стране западних сила за терористичку организацију (Специјални представник Роберт Гелбарт изјавио је 1998. да је “ОВК без икакве сумње терористичка организација”). Врло брзо, такав став је промењен.

У току те 1998. године, терористичка ОВК успела је да овлада са око 40 одсто простора Косова и Метохије. Блокирали су путне правце, насељена места, вршили отмице и оружане нападе на полицију, те на поједина мања насеља. Полиција, а потом и војска одговорили су на ове атаке. На инсистирање Запада и под претњама војном интервенцијом, због (како су говорили) прекомерне употребе силе, постигнут је споразум о решавању кризе (споразум Милошевић-Холбрук од 13. октобра 1998). Уведене су нове међународне санкције, а полиција и војска морале су да повуку део својих снага. На КиМ је упућено 1300 посматрача ОЕБС-а. НАТО је добио овлашћење да из ваздуха надзире војне активности на КиМ, док је међународна заједница преко ОЕБС-а и НАТО-а добила овлашћење да надгледа ситуацију у покрајини.

Рат без одобрења Савета безбедности
ОВК је након повлачења војних и полицијских снага појачала своја дејства. Помоћ у људству и оружју стизала је преко границе ка Албанији, а међу припадницима ове организације нашли су се и муџахедини.
НАТО, који је подржавао наоружане Албанце, распоредио је своје ваздушне трупе око СРЈ, док су у Јадран упловили носачи авиона и подморнице.

Након окршаја у Рачку, у коме су, према извештају мисије ОЕБС-а страдали цивили (јануар 1999) и након неуспешних преговора у Рамбујеу (фебруар 1999), покренута је ваздушна кампања названа Operation Allied Forces (Савезничке снаге или Савезничка сила) или Operation Noble Anvil (Племенити наковањ, како је била позната у САД).

Рат је, по речима западних званичника, покренут како би се спречило етничко чишћење Албанаца од стране српских снага безбедности. Без одобрења Савета безбедности, напади су кренули 24. марта 1999. године. Након 78 дана ваздушних напада и потписивања Кумановског споразума (јун 1999) дошло је до прекида ратних операција. Разолуцијом 1244 Савета безбедности УН, одобрено је међународно војно и цивилно присуство и успостављање Привремене административне мисија ОУН на Косову (UNMIK). Такође, признаје се пун суверенитет и територијални интегритет. И поред тога, косовски Албанци проглашавају независност 2008. године.

Атак на СРЈ извршило је 19 држава чланица НАТО уз подршку нама суседних земаља које су пружиле подршку уступањем ваздушног простора. Тако је направљен груб преседан јер је, без одобрења СБ УН, нападнута суверена држава, која, притом, није оружјем угрожавала нити једну чланицу западног војног савеза. Начињена је велика материјална штета, уништени су бројни цивилни циљеви (болнице, фабрике, мостови, пруге, предајници), а страдао је и велики број цивила.

Агресија на СРЈ однела је између 1200 и 4000 цивила (најчешће се помиње број од 2500 жртава). Према HRW (Human Righst Watch) погинуло је између 489 и 528 цивила. Од последица бомбардовања теже и лакше је повређено око 6000 цивила, међу којима и 2700 деце. Током рата погинуло је и 1008 припадника Војске и полиције. Заванични подаци бележе и око 4000 припадника ОВК.

Причињена материјална штета процењена је на 100 млрд долара (подаци Савезне владе), односно 30 млрд (према подацима експерата из Г-17). Бомбардовање је вршено касетним и бомбама са осиромашеним уранијумом, што је проузроковало велики пораст броја оболелих од малигних болести.
Простор Косова и Метохије током ратних операција (према UNHCR и HRW), напустило је око 800.000 хиљада Албанаца, који се након тога враћају својим кућама. Повлачење Војске условило је и егзодус око 200.000 Срба и неалбанског становништва из јужне српске покрајине. Према подацима UNHCR и Комесаријата за избеглице, до 2000. године расељено је 187.129 лица.

Тадашњи став Запада о превентивним ударима на СРЈ ради спречавања таласа злочина над косовским Албанцима, актуелан је и данас. Наравно, сећање на та дешавања, у њиховом јавном мњењу скоро да и не постоји. Након интервенције на СРЈ, уследиле су неке нове мисије, и то у различитим деловима света. Пажња јавности тако је усмеравана на та жаришта, иако је, рецимо, број летова и количина бачених бомби много мања него током рата 1999.

На другој страни, негативан публицитет који, од претходна два рата, носи српска страна, условио је и непријатељски став према њој. По питању пропаганде, Србија је изгубила тај рат и пре почетка самих сукоба 1991. године. Одбојан однос, делимично ублажен, присутан је и дан данас.

Тек понеки, појединачни случајеви говорили су у прилог српској страни (нпр. бивши војници из састава НАТО трупа).

Највећи део домаћих историчара и домаће јавности сматра да је рат 1999. године био одбрамбени рат, у циљу очувања слободе, независности и територијалног интегритета земље.

Невладин сектор (НВО) и мањи део историчара (и интелектуалаца), става је да је српска страна крива за ратове на простору бивше државе. Тако, оправданим сматрају и НАТО агресију током 1999. године, те да се Срби морају казнити за изазивање и вођење оружаних дејстава током ратова за југословенско наслеђе.
Чињенице постоје. То је и нека врста аргумента. Чини се и данас недовољна за глобално судско решење.
СРЈ је 24. априла 1999. године поднела тужбу против осам земаља НАТО због геноцида и нелегалне употребе силе током бомбардовања 1999. године. Тек након 5 година (април 2004), Међународни суд правде у Хагу започео је петодневну процесну расправу о тој тужби.

Суд се потом огласио ненадлежним за тужбу, те поступак по тужби СРЈ аутоматски скида са списка предмета који се воде пред судом. У пресуди је закључено да СРЈ у тренутку подношења тужбе 24. априла 1999. није била чланица УН, Конвенције о геноциду, нити статута Међународног суда правде, што су нужни услови за надлежност суда.

Да се не заборави
Током 2018. године најављиване су тужбе српских грађана оболелих од карцинома против земаља чланица НАТО, које су бомбардовале Србију осиромашеним уранијумом. Тек у јануару 2021. године, материјализовала се ова иницијатива подношењем тужбе Вишем суду у Београду. Тужбу је, у име официра, војника, полицајаца и ратних резервиста оболелих од канцера, поднела Адвокатска канцеларија “Алексић” из Ниша заједно са италијански адвокатом Ангелом Фиоре Тартаљом, који је, у истим предметима у Италији успео да добије 181 правноснажну пресуду у корист својих клијената, италијанских војника који су били распоређени у мировној мисији на КиМ.

Да ли ће и каквим словима 24. март 1999.године бити уписан у светску историју?
Светска историја бележи НАТО интервенцију као једну од бројних интервенција Алијансе широм света. Евидентиран је број полетања, утрошеног ратног материјала, уз прикривен број жртава и губитака.
Мисија коју су предузели успешно је окончана сузбијањем српских војних и полицијских снага са простора Косова и Метохије, а све у циљу очувања мира и стабилности у свету.

Постоји ли у Србији довољно развијена култура сећања?
Након периода од 40 година, сећања на појединце и догађаје почињу да бледе. После 80 година она се губе, јер нема живих сведока, нити живе речи о томе. Неговање културе сећања подразумева перманентно подсећање на дате личности и догађања кроз писану и усмену реч, споменике, комеморативне скупове и др.

Кулура памћења у Срба поново је оживела кроз обележавање 100 година од почетка Великог рата. Реална опасност да се Србија прогласи за главног изазивача рата, те да се Немачка ослободи одговорности за исти, пренула је домаћу јавност из дугогодишње летаргије.

Кроз манифестације у славу и част српских победа, поново се међу народ вратила успомена на херојску епопеју од пре једног века. Такав импулс довео је до нове реакције, те се активно и јавно почело говорити о одбрани земље током НАТО агресије. Оживели су јунаци са Кошара и Паштрика, храбри пилоти, чудесни ракеташи са својим невидљивим трофејом...

Млађе генерације рођене у Србији и гајене и васпитаване у том духу, не баштине сећање на СФРЈ и ратове за њено наслеђе. Њима је Косово света земља, а одбрана отаџбине света дужност.

Промена у начину поимања наше историје, а која је присутна последњих година, говори у прилог афирмисања и промоције културе сећања. Они који долазе за нама, итекако поседују свест о нашој јуначкој традицији, о чојству и јунаштву наших предака и сународника и чувара наших светиња.