УТИЦАЈ САВРЕМЕНИХ ТЕХНОЛОГИЈА НА ПОРОДИЦУ
Добар слуга и лош господар
Треба водити рачуна о томе шта и колико дете гледа од његовог најранијег детињства. Постао је готово ритуал да се беби да телефон у руке, пусти се цртани и онда ју је лакше нахранити. “Захваљујући” мобилним телефонима имали смо снимке вршњачког насиља. Зашто снимање, зашто не дежурни професор? Када је родитељ са дететом треба да му буде посвећен, каже др Весна Вуковић, неуропсихијатар
Савремене технологије су људима много донеле, али и доста тога одузеле. Пре свега, приватност је добила потпуно нове контексте, а отуђеност је никада већа, иако сви стално комуницирају са неким.
Друштвене мреже, ријалити програми, таблоиди... Очи су све више упрте у екран, а све је мањи контакт са људима из најближег окружења. Није реткост да породице проводе време у истој просторији свако уз свој телефон без размене иједне речи.
Инернет зависност код одраслих није препозната
Наша саговорница наводи да зависност од интернета код деце није иста као код одраслих и да обично иде уз неке развојне и животне догађаје.
-Зависност од интернета често код одраслих није препозната, јер одрасли увек имају оправдање, било да је то посао или нешто друго. Родитељ код детета може да примети да је целу ноћ провео за компјутером и да ујутру није способан да иде у школу. Иначе, све што код детета изазива губитак уобичајеног ритма и потребе за свакодневним активностима је родитељима упозорење. Међутим, могући су током развоја такви периоди, па се онда врати све у нормалне токове. Детету је сада лакше да се повуче у свет интернета него у собу да чита, наводи др Весна Вуковић.
-Интернет би се у једној реченици могао описати као добар слуга и лош господар. Човек нешто измисли да би му помогло у животу, али ако о томе не зна довољно и не контролише то измакне му и направи више штете него користи. Тако је са ватром, струјом, али и са интернетом и савременим облицима комуникације, каже др Весна Вуковић, неуропсихијатар.
Постало је потпуно нормало да основни вид забаве за малу децу буде телевизија, а у последње време све чешће телефон. Садржај програма који долази са екрана често није много битан, важно је да детету нешто заокупи пажњу.
Др Вуковић каже да давање телефона деци млађој од две године може бити нарочито опасно. Истиче да је велика одговорност на родитељима и онима који највише брину о деци.
-Треба водити рачуна о томе шта и колико дете гледа од његовог најранијег детињства. Постао је готово ритуал да се беби да телефон у руке, пусти се цртани и онда ју је лакше нахранити. Брзе промене светлости на екрану у сцена изазивају у детету промеме електричне активности, а још више утиче на осећања које оно не проживљава заједно са родитељима. Основно до две године је да дете стално своје емоционално стање размењује са особом која води рачуна о њему. Стварају се аутистични моменти у којим дете остаје засуто изазваним емоцијама које не дели ни са ким. Дете емоционално расте и развија се, развија говор, тако што преко својих чула контактира са особама које су највише са њим, а то су најчешће мајка или отац. На тај начин се развија мисао, као и прве реакције на понашање других, каже др Вуковић.
Наша саговорница наводи да бебе имају рефлексни одговор на јаку светлост или предмет који иде ка оку, тако што им се скупи зеница, или затворе око, а да немају одбрану од садржаја који стиже преко екрана, те да родитељи треба да дозирају време које мало дете проводи уз екран.
Ријалити програми, поред промоције погрешних вредности и на друге начине лоше утичу на млађе гледаоце. Обзиром да је програм базиран на “обичним” људима из реалног живота, деца се лако поистовете са њима.
-Имали смо у пракси случај дечака у чијој кући се по цео дан гледао ријалити. Када је један од актера погинуо дете је имало депресивну реакцију. Доживео је то као да је живот изгубио неко од чланова његове породице. Депресивна фаза је код њега трајала мало дуже. Деца нису у стању да схвате да се то дешава тамо негде и тако неком, него развију осећај блискости са тим телевизијским ликовима, наводи др Вуковић.
Друштвене мреже су посебан проблем. Деца су на њима изложена одраслим предаторима, али и различитим видовима насиља која трпе од вршњака.
-“Захваљујући” мобилним телефонима имали смо снимке вршњачког насиља. Зашто снимање, зашто не дежурни професор? Родитељи треба да размисле какав мобилни телефон да набаве детету. Дете до четвртог разреда нема потребе да има телефон са интернетом. Довољан му је онај са ког може да позове родитеље у случају да му затреба нека врста помоћи. Интернет му је потребан за комуникацију са учитељем, или нпр. рођацима који живе у иностранству, али да дете самостално има такав телефон нема потребе. Посебно није примерено да дете тог узраста буде на друштвеним мрежама. Родитељ треба детету основно школског узраста да осмисли активности на интернету. Није реткост да и старија деца, средњошколци, мобилне телефоне злоупотребљавају да би уцењивали вршњаке, другове, другарице. Друштвене мреже код човека подстичу потиснуте импулсе – воајеризам, егзибиционизам, а то је посебно развијено у предадолесцентском периоду, али није необично и касније. Сви су некада на друштвеним мрежама завирили у нечији живот без његовог знања. Неки млади и немају доживљај да то што поставе на итнернет може доћи до њихових родитеља, комшија, околине, наводи др Вуковић.
Често родитељи проводе време са децом само физички. Психички су на неком другом месту или у комуникацији са неким другим. Гледањем у екран време са децом и породицом није квалитетно проведено.
-Сваког дана на улици можемо видети ситуацију када родитељ једном руком води дете, а другом држи телефон. Дете гледа око себе или у родитеља, а родитељ у мобилни. Они тако нису ни извели дете у шетњу. Када је родитељ са дететом треба да му буде посвећен. Самим физичким присуством, док је психолошки негде другде, ускраћује себе детету, наводи др Весна Вуковић.
Друштвене мреже, ријалити програми, таблоиди... Очи су све више упрте у екран, а све је мањи контакт са људима из најближег окружења. Није реткост да породице проводе време у истој просторији свако уз свој телефон без размене иједне речи.
Наша саговорница наводи да зависност од интернета код деце није иста као код одраслих и да обично иде уз неке развојне и животне догађаје.
-Зависност од интернета често код одраслих није препозната, јер одрасли увек имају оправдање, било да је то посао или нешто друго. Родитељ код детета може да примети да је целу ноћ провео за компјутером и да ујутру није способан да иде у школу. Иначе, све што код детета изазива губитак уобичајеног ритма и потребе за свакодневним активностима је родитељима упозорење. Међутим, могући су током развоја такви периоди, па се онда врати све у нормалне токове. Детету је сада лакше да се повуче у свет интернета него у собу да чита, наводи др Весна Вуковић.
-Интернет би се у једној реченици могао описати као добар слуга и лош господар. Човек нешто измисли да би му помогло у животу, али ако о томе не зна довољно и не контролише то измакне му и направи више штете него користи. Тако је са ватром, струјом, али и са интернетом и савременим облицима комуникације, каже др Весна Вуковић, неуропсихијатар.
Постало је потпуно нормало да основни вид забаве за малу децу буде телевизија, а у последње време све чешће телефон. Садржај програма који долази са екрана често није много битан, важно је да детету нешто заокупи пажњу.
Др Вуковић каже да давање телефона деци млађој од две године може бити нарочито опасно. Истиче да је велика одговорност на родитељима и онима који највише брину о деци.
-Треба водити рачуна о томе шта и колико дете гледа од његовог најранијег детињства. Постао је готово ритуал да се беби да телефон у руке, пусти се цртани и онда ју је лакше нахранити. Брзе промене светлости на екрану у сцена изазивају у детету промеме електричне активности, а још више утиче на осећања које оно не проживљава заједно са родитељима. Основно до две године је да дете стално своје емоционално стање размењује са особом која води рачуна о њему. Стварају се аутистични моменти у којим дете остаје засуто изазваним емоцијама које не дели ни са ким. Дете емоционално расте и развија се, развија говор, тако што преко својих чула контактира са особама које су највише са њим, а то су најчешће мајка или отац. На тај начин се развија мисао, као и прве реакције на понашање других, каже др Вуковић.
Наша саговорница наводи да бебе имају рефлексни одговор на јаку светлост или предмет који иде ка оку, тако што им се скупи зеница, или затворе око, а да немају одбрану од садржаја који стиже преко екрана, те да родитељи треба да дозирају време које мало дете проводи уз екран.
Ријалити програми, поред промоције погрешних вредности и на друге начине лоше утичу на млађе гледаоце. Обзиром да је програм базиран на “обичним” људима из реалног живота, деца се лако поистовете са њима.
-Имали смо у пракси случај дечака у чијој кући се по цео дан гледао ријалити. Када је један од актера погинуо дете је имало депресивну реакцију. Доживео је то као да је живот изгубио неко од чланова његове породице. Депресивна фаза је код њега трајала мало дуже. Деца нису у стању да схвате да се то дешава тамо негде и тако неком, него развију осећај блискости са тим телевизијским ликовима, наводи др Вуковић.
Друштвене мреже су посебан проблем. Деца су на њима изложена одраслим предаторима, али и различитим видовима насиља која трпе од вршњака.
-“Захваљујући” мобилним телефонима имали смо снимке вршњачког насиља. Зашто снимање, зашто не дежурни професор? Родитељи треба да размисле какав мобилни телефон да набаве детету. Дете до четвртог разреда нема потребе да има телефон са интернетом. Довољан му је онај са ког може да позове родитеље у случају да му затреба нека врста помоћи. Интернет му је потребан за комуникацију са учитељем, или нпр. рођацима који живе у иностранству, али да дете самостално има такав телефон нема потребе. Посебно није примерено да дете тог узраста буде на друштвеним мрежама. Родитељ треба детету основно школског узраста да осмисли активности на интернету. Није реткост да и старија деца, средњошколци, мобилне телефоне злоупотребљавају да би уцењивали вршњаке, другове, другарице. Друштвене мреже код човека подстичу потиснуте импулсе – воајеризам, егзибиционизам, а то је посебно развијено у предадолесцентском периоду, али није необично и касније. Сви су некада на друштвеним мрежама завирили у нечији живот без његовог знања. Неки млади и немају доживљај да то што поставе на итнернет може доћи до њихових родитеља, комшија, околине, наводи др Вуковић.
Често родитељи проводе време са децом само физички. Психички су на неком другом месту или у комуникацији са неким другим. Гледањем у екран време са децом и породицом није квалитетно проведено.
-Сваког дана на улици можемо видети ситуацију када родитељ једном руком води дете, а другом држи телефон. Дете гледа око себе или у родитеља, а родитељ у мобилни. Они тако нису ни извели дете у шетњу. Када је родитељ са дететом треба да му буде посвећен. Самим физичким присуством, док је психолошки негде другде, ускраћује себе детету, наводи др Весна Вуковић.
М.М.
Најновији број
18. април 2024.
