Победа над судбином – Милорад Антонић (10)
Не волим „Не могу“
„Никада нисам волео реченицу „Не могу“, она најчешће није реалан приказ, већ само показатељ недостатка жеље и воље. Од када знам за себе нисам себе сматрао хендикепираним и мање вредним од других“
Наука је моћна, али не и свемоћна, кадра је да проникне у многе тајне универзума, али нека питања, још увек су ван њеног домашаја. У вишечланој породици Антонић из Петковице, у размаку од четири године, рођени су сестра и брат од видећих родитеља, практично слепа, видни проценат тек два или три процента. Адекватног медицинског објашњења не беше, чак ни у познатом породичном стаблу Антонића нема некога ко је слеп, но од када почиње сећање данашњег председник Савеза слепих и слабовидих Милорада Антонића, почиње и његово прихватање непроменљивости таковог стања.
-Вид нисам имао, сазнавао сам слухом, додиром и мозгом, нисам дозвољавао да жалим себе, да се потцењујем или прецењујем, схватао сам да могу много тога, на мало тежи можда начин, али могу. Прва четири разреда основне школе завршио сам у родном селу, а друга четири у Рибарима. Није то лак период, јер сам ишао у редовну школу, где није било ни времена, а вероватно ни жеље професора да се посвети посебна пажња. Излазили су ми у сусрет да увек седим у првој клупи, понеко ми је дозвољавао да приђем до табле како бих са тих два, три процента вида нешто уочио – присећа се Милорад на поечтку своје приче о борби и победи над инвалидитетом.
Остаје му жал што није могао да учествује у часовима Физичког васпитања. Желео је, али су наставници, вероватно у страху од повреде, инсистирали да не учествује већ мирује по страни.
-Дечје су то године, било је погрдних надимака, „ћоро“ и сличних, али ни онда нисам желео да јадикујем, тражим неку заштиту, узвраћао сам и ја надимцима за друге, одувек сам борац, те нисам посустајао ни у тим данима.
Данас у Србији постоји Школа за слепе и слабовиде у Земуну, док је у великој држави средња школа постојала у Осијеку. Породица је одлучила да Милорада упути тамо. По убрзаном програму је стекао квалификацију телефонисте, научивши брајево писмо и стичући ново искуство кроз наставу и живот у интернату. Живот је обогатио на много начина.
Од 1987. године ступио је у радни однос у фабрици намештаја „Јела“, где је радио у централи. Две деценије је провео на том радном месту и потом, 2007. отишао у инвалидску пензију.
-Трудио сам се да будем део колектива и моја срећа је да сам имао сјајне колеге. Дружили смо се и ван посла, нисам пропушта славља, друга весеља, били смо једни за друге ту да поделимо тугу, излазили смо необавезно, не осећам да је било шта недостајало. На радном месту сам се трудио да будем дисциплинован, у досијеу није остало ништа негативно.
Осим дипломе, из Осијека је донео нешто још лепше и вредније. Срце које је испуњено љубављу и једним именом, освојено и покорено. Живот уме бити чудо, некада донекле врати за труд и борбу.
-Тамо сам упознао моју супругу, она је из Прешева. Венчали смо се 1986. године, добили два сина, имамо тренутно пет унучади и Богу хвала свима је вид потпун. Исти случај је и код моје сестре.
Одласком у пензију активно се укључио у рад Савеза. Најпре је био потрпедседник и члан Управног одбора, а од августа, после смрти досадашњег прдседника Луке Младеновића, постао и први човек Организације. Основао је Спортски клуб слепих и слабовидих „Чивија“ са више секција. Некада је активно куглао, али после срчаног удара одлучио се за мирније активности попут пикада и шаха.
-Осећам се као неко ко је победио инвалидитет, уз помоћ породице и пријатеља. Имам испуњен, срећан живот у коме ми не недостаје било шта. Времена се мењају, људима са оштећеним видом и слепима много тога је доступно, много тога могу, спорт, читање, наука, уметност, уз говорне софтвере рад на рачунару, дописивања телефоном, гарантујем да могу готово све, једино су неопходни жеља, воља и стрпљење. Живот је чудо – закључио је Милорад Антонић.
Трудио сам се да будем део колектива и моја срећа је да сам имао сјајне колеге. Дружили смо се и ван посла, нисам пропушта славља, друга весеља, били смо једни за друге ту да поделимо тугу, излазили смо необавезно, не осећам да је било шта недостајало
-Вид нисам имао, сазнавао сам слухом, додиром и мозгом, нисам дозвољавао да жалим себе, да се потцењујем или прецењујем, схватао сам да могу много тога, на мало тежи можда начин, али могу. Прва четири разреда основне школе завршио сам у родном селу, а друга четири у Рибарима. Није то лак период, јер сам ишао у редовну школу, где није било ни времена, а вероватно ни жеље професора да се посвети посебна пажња. Излазили су ми у сусрет да увек седим у првој клупи, понеко ми је дозвољавао да приђем до табле како бих са тих два, три процента вида нешто уочио – присећа се Милорад на поечтку своје приче о борби и победи над инвалидитетом.
Остаје му жал што није могао да учествује у часовима Физичког васпитања. Желео је, али су наставници, вероватно у страху од повреде, инсистирали да не учествује већ мирује по страни.
-Дечје су то године, било је погрдних надимака, „ћоро“ и сличних, али ни онда нисам желео да јадикујем, тражим неку заштиту, узвраћао сам и ја надимцима за друге, одувек сам борац, те нисам посустајао ни у тим данима.
Данас у Србији постоји Школа за слепе и слабовиде у Земуну, док је у великој држави средња школа постојала у Осијеку. Породица је одлучила да Милорада упути тамо. По убрзаном програму је стекао квалификацију телефонисте, научивши брајево писмо и стичући ново искуство кроз наставу и живот у интернату. Живот је обогатио на много начина.
Од 1987. године ступио је у радни однос у фабрици намештаја „Јела“, где је радио у централи. Две деценије је провео на том радном месту и потом, 2007. отишао у инвалидску пензију.
-Трудио сам се да будем део колектива и моја срећа је да сам имао сјајне колеге. Дружили смо се и ван посла, нисам пропушта славља, друга весеља, били смо једни за друге ту да поделимо тугу, излазили смо необавезно, не осећам да је било шта недостајало. На радном месту сам се трудио да будем дисциплинован, у досијеу није остало ништа негативно.
Имам испуњен, срећан живот у коме ми не недостаје било шта. Времена се мењају, људима са оштећеним видом и слепима много тога је доступно, много тога могу, спорт, читање, наука, уметност, уз говорне софтвере рад на рачунару, дописивања телефоном, гарантујем да могу готово све, једино су неопходни жеља, воља и стрпљење
Осим дипломе, из Осијека је донео нешто још лепше и вредније. Срце које је испуњено љубављу и једним именом, освојено и покорено. Живот уме бити чудо, некада донекле врати за труд и борбу.
-Тамо сам упознао моју супругу, она је из Прешева. Венчали смо се 1986. године, добили два сина, имамо тренутно пет унучади и Богу хвала свима је вид потпун. Исти случај је и код моје сестре.
Одласком у пензију активно се укључио у рад Савеза. Најпре је био потрпедседник и члан Управног одбора, а од августа, после смрти досадашњег прдседника Луке Младеновића, постао и први човек Организације. Основао је Спортски клуб слепих и слабовидих „Чивија“ са више секција. Некада је активно куглао, али после срчаног удара одлучио се за мирније активности попут пикада и шаха.
-Осећам се као неко ко је победио инвалидитет, уз помоћ породице и пријатеља. Имам испуњен, срећан живот у коме ми не недостаје било шта. Времена се мењају, људима са оштећеним видом и слепима много тога је доступно, много тога могу, спорт, читање, наука, уметност, уз говорне софтвере рад на рачунару, дописивања телефоном, гарантујем да могу готово све, једино су неопходни жеља, воља и стрпљење. Живот је чудо – закључио је Милорад Антонић.
Д. Благојевић
Најновији број
18. април 2024.
