ЈОШ СЕ НИСМО ОДУЖИЛИ ПАЛИМ БОРЦИМА У АГРЕСИЈИ НАТО

Србија се, како рече један песник, налази на ветрометини, многима “трн у оку”, па би сви хтели нешто од ње да отргну. Од давнина, од када постојимо, водили смо берзброј ратова, дизали буне и устанке, све са циљем да останемо своји на своме, и водили смо само одбрамбене ратове. Зато наш народ није имаои времена за развој веће писмене културе. Једини спас у овоме били су наши појединци, мудри људи, који су проносили славу и таке Србије, за многе онда и бунтовничке. Они су о свим већим и значајнијим, догађајима остављали писмени и други траг, уносећи имена заслужних појединаца Срба.
Данас то би требало да буде још боље и садржајније јер велики део Срба су академски грађани светског гласа. Међутим, уз све то, нешто се догодило, постали смо заборавни, можда и себични, па заборављамо и оно што је било недавно. Највероватније из неких личних разлога много тога од раније мењамо, “наводимо воду на свој млин”. Данас нам је много тога познато иако је у своје време било безначајно. Као пример нико никада и нигде не помиње ПВО јединицу Шапца којом је командовао потпуковник Брана Јеличић, која је у потпуности била састављена од шабачких резервиста, која је својом вештином и храброшћу одбранила Шабац од већег разарања и људских жртава. Само да подсетимо – за 78 дана агресије ова јединица је оборила два НАТО авиона и уништила 26 ракета које су ишле на град, што је алијанси било довољно да виде са ким имају посла и да када полазе на Србију да Шабац што шире обилазе. Незгодно је сада и овде поменути имена целокупног састава ПВО јединице јер су сви подједнако заслужни, што су на крају агресије доказали да су међу ПВО јединицама први у Првој армији. Илустрације ради поменућемо само једног најбољег међу једнаким, борца ове јединице, Горана Реновчевића, који је својом “Стрела 2М” оборио први авион који је покушао да бомбардује Шабац. Иза овог имена сврстава се комплетна јединица ПВО Бране Јеличића.
“Стрела 2М”, којом је оборен НАТО авион, на једној свечаности у Дому армије уручена је градоначелнику Марку Максимовићу, на чување и сећање на срамну агресију алијансе на Србију. До сада ништа се не зна где је та стрела и да ли још увек постоји као прилог писаној историји и храбрим борцима за слободу.
То време агресије било је најтеже за Србију после Другог светског рата. Тако многи данас мисле. Међутим, има понеко – они други – који не мисле тако.
По престанку агресије, можда десетак година, сви смо се радо сећали тих бораца и ратног времена па смо сваке године организовали дан сећања и помена, помињали појединачно и поименично сваког борца, првенствено оне погинуле. Но, ми не би били оно што јесмо да у последњих десетак година, не знам зашто, више се не сећамо ни палих бораца ни разарања града и шире. Сем чланова породица нико више у Шапцу о агресији не говори. А пре тога команда гарнизона сваке године организовала је помен сусрет са попродицама, борцима и пријатељима у веома садржајној спомен соби посвећеној овом историјском догађају. На једном оваквом сусрету код команданта гарнизона, пре неку годину, потекла је идеја да Шапчани негде у граду на видном месту поставе неко спомен обележје, може и само спомен плоча, са именима свих погинулих у агресији и умрлих бораца псле рата. Ово би био велики прилог за историју Шапца, за сећање на још један период када се наш народ крваво борио за своју слободу и за све за које се током историје бирио и живео.
Било би лепо и хумано ако би Шабац пребродио све препреке па идуће године, иако није јубиларна, негде у граду на видном месту, откријемо спомен обележје палим борцима и целој ПВО јединици. То сви желимо – породице, родбина, пријатељи, Војска Србије.