Инфо

6. мај 2021.6. мај 2021.
ГДЕ СЕ ТО „ЛОМЕ КОПЉА“
АДВОКАТ РАЈКО МАРИНКОВИЋ: ЗАКОН О ЗАШТИТИ ПОТРОШАЧА У ПРАКСИ

ГДЕ СЕ ТО „ЛОМЕ КОПЉА“

Потрошач има право да тражи замену за нови производ и у року од шест месеци до две године после куповине. Трговац мора да докаже да је узрок квара производа настао кривицом потрошача. Јавна предузећа само изузетно имају право да “искључе потрошача“, који не плаћа редовно рачуне. Примена Уредбе о заменском путовању има домет у оној мери у којој путник пристаје на њу. За даљи развој заштите потрошача било корисно да се формира арбитража, као бржи и јефтинији поступак од судског
Наш Шапчанин, Рајко Маринковић, који живи и ради као адвокат у Новом Саду, почео је да бави законом о заштити потрошача пре 12 година. Као млад адвокат, тражио је афирмацију у области којом се мало ко из бранше бавио, а коју је, у то време, сматрао перспективном. Свестан да је заштита потрошача из визуре адвокатског посла била и остала област “од које се ни закуп канцеларије не може платити“, знао је да му то омогућава велики број клијената којима је имао прилику да “реши проблем и заврши посао“. Скоро 10 година био је адвокат Националне организације потрошача Србије која решава око 4.000 притужби потрошача на годишњем нивоу, што је кванититативно немерљиво у односу на остале организације. То му је омогућило да испрати примену закона, тумачење прописа и, коначно, нивелисање правних ставова из области заштите потрошача.

Какво је Ваше мишљење о законској регулативи у области заштите потрошача?
- Требало би, најпре, напоменути да је заштита потрошача постојала још у Римском праву, да је један од темељних правних принципа ЕУ, а да се код нас до посебног регулисања ове области дошло тек почетком новог миленијума. Први закон у бившој држави донет је 2002. године, када су уведени нови појмови у правни вокабулар, као и правни институти. После неколико измена, важећи закон донет је 2014. године и начелно га оцењујем као добар, иако недоречен у неколико одредби. Посебан замах заштити потрошача дало је увођење посебне врсте парнице - потрошачког спора у парнични поступак.

Скоро 10 година био је адвокат Националне организације потрошача Србије која решава око 4.000 притужби потрошача на годишњем нивоу


Шта је то око чега се “ломе копља“ пред судом кад је у питању тумачење закона?
- Ово је превише широка тема. Када бих изложио све проблеме, заузели бисмо бар половину простора у вашим новинама. Покушаћу да издвојим неколико најчешћих.

Замена за нову ствар важи две године
Имао сам неколико спорова око тумачења члана 52. Закона о заштити потрошача, који прописује право потрошача да тражи замену, или поправку неисправне ствари (најчешће техничке) у року од шест месеци до две године од куповине, колико траје “законска гаранција“. У првих шест месеци несумњиво постоји право избора потрошача, али је судска пракса стала на становиште да и онај потрошач који је изричит да тражи замену за нову ствар има исто право и ако рекламацију изјави у периоду од шест месеци до две године од дана куповине. Дакле, не може му се наметнути поправка ни по истеку првих шест месеци.

Трговац мора да докаже да је узрок квара производа настао кривицом потрошача
Судови су такође решили и питање терета доказивања узрока недостатка саобразности производа, односно, узрока квара. По правилима парничног поступка, парнична странка, било тужилац или тужени, мора да докаже чињенице на које се позива, међутим не и у потрошачком спору, где је на трговцу да докаже да је узрок квара настао као кривица потрошача. Ово је веома важно, посебно када је реч о техничким стварима - мобилним телефонима, компјутерима и слично зато што је, због њихове комплексности, неретко недоказиво шта је узроковало квар. Посебно је потрошачу тешко да докаже зашто његов уређај не ради и да није проблем у начину како је користио исти. Закон дакле, преусмерава овај терет доказивања на трговца, чиме је знатно поправљен положај потрошача, који мора да докаже само чињеницу да уређај није функционалан.

Јавна предузећа не могу безусловно да „искључе потрошача“ због неплаћених рачуна
- Закон о заштити потрошача веома је значајан и у погледу регулисања пружања комуналних услуга. Јавна предузећа само изузетно имају право да “искључе потрошача“, који не плаћа редовно рачуне. Предузећа која испоручују гас, воду и грејање су овај метод користиле да побољшају ефикасност наплате. Међутим, закон прописује да, уколико потрошач оспори постојање или висину обавезе и настави да уплаћује рачуне за текуће обавезе, трговац не може да га искључи са дистрибутивне мреже. У супротном, потрошач може судским путем да тражи прикључење, што се у пракси најчешће чини захтевом за доношењем привремене мере, односно, хитном судском мером.

Шта би се још могло учинити да се оснаже права потрошача?
- Сматрам да би за даљи развој заштите потрошача било корисно да се формира арбитража, за шта већ постоје законски услови. За ово су заинтересовани и трговци да би избегли трошкове вођења судских спорова, а требало би да и држава буде заинтересована зато што би се, на тај начин, растеретили судови. У сваком случају, то би било у интересу потрошача, јер је арбитражи поступак и бржи и јефтинији од судског. Једино што недостаје су финансије, али верујем да ће општи интерес превагнути и да ће то бити један од пројеката који ће се реализовати у даљој перспективи.


С обзиром су потрошачи све више свесни својих права, порастао је и број рекламација?
- У почетку је фокус био на техничкој роби из увоза, пре свега, мобилним телефонима, таблетима и рачунарима. Изгледа да је у промет стављана неквалитетна роба, па је заиста било несразмерно више рекламација на ове у односу на све остале производе. Сада се пак рекламира све - од одеће, обуће, кућног алата, прехране па до машина и путничких возила. Треба напоменути да се све више рекламирају и услуге, конкретно услуге малих занатлија, мајстора и слично. Такође, пандемија корона вируса довела је до отказивања великог броја туристичких аранжмана.

Како се решавају рекламације путника који су у немогућности да путују због пандемије?
- Када до отказивања долази усред забране путовања, отказивања летова или ограничавања обављања делатности хотелијера, болести путника, или забране напуштања боравишта услед епидемијских мера, агенција је дужна да врати новац. Министарство трговине донело је Уредбу о заменским путовањима, што је била разумна опција како би агенције “преживеле“ садашњу ситуацију, али то никако не значи да је Уредба дерогирала одредбе Закона о заштити потрошача који прописује да се новац мора вратити. Дакле примена Уредбе има домет само у мери у којој путник пристаје на заменско путовање.

Да ли се и колико променило понашање трговаца у протеклим годинама?
- Пре две године, гостовао сам у једној емисији где сам рекао да “наши трговци нису трговци из пакла“ како их поједина удружења потрошача покушавају представити зарад јефтиних поена у јавности. И сада мислим исто. Наравно да има оних којима је, нажалост, део пословне политике да одбију потрошача, јер се руководе логиком да је мали број оних потрошача који ће изаћи пред суд због ствари које најчешће коштају пар хиљада динара, али су у мањини. Има и оних који су поправили однос према потрошачима када су схватили да су они почели да траже судску заштиту и да постоје и удружења која су спремна да се заузму за њих. Дефинитивно се овакав механизам заштите потрошача показао далеко ефикасинијим од некадашњег, путем инспекцијског надзора.

Потрошачи користе и право на колективну заштиту својих права?
- Лично сам поднео, преко НОПС- а два оваква захтева пред судом, који су били први у Србији. Један је био против нефер правила YUТЕ, која су усвојиле туристичке агенције, а тиче се права на отказивање туристичких аранжмана, а други против јавног предузећа које је приморавало потрошаче да плаћају полисе осигурања за свој стан. У оба случаја исправљене су ове системске грешке. Такође, водили смо поступке пред инспекцијом ради утврђивања права потрошача када се заузимају јединствани ставови на неодређен број случајева, што умногоме олакшава остваривање права сваког обесправљеног потрошача. Овоме додајем и инцицијативе пред Уставним судом које смо поднели ради оцене уставности закона који нормирају поступања јавних извршитеља. Све је то тековина законских решења која су узнапредовала, али и огромног рада удружења која по мом мишљењу нису ни приближно стимулисана од стране државе колико би требало да буду. Садашњи модел пројектног финансирања омогућава пуко преживљавање удружења и ништа више.
М.Филиповић

Најновији број

17. јун 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa