Ресорни одбор за пољопривреду Градског одбора ЗЗС Шабац
Пољопривредници у дилеми
По ко зна који пут у последњих неколико година, пољопривредници су у дилеми да ли дићи руке од узгоја свиња и грађане Србије довести у ситуацију да немају избора између домаћег свежег и квалитетног меса и са друге стране меса које нам стиже из робних резерви ЕУ, које је у најмању руку дискутабилног квалитета и по неколико месеци одлежало у хладњачама на самом истеку рока.
Цена свиња је око 120 динара за килограм живе ваге, морамо признати да је то понижавајуће ако се узме у обзир цена хране за свиње. Држава се хвали извозом пољопривредних производа, то су углавном примарни, непрерађени производи, пшеница, кукуруз, соја, воће итд. значи нема наше индустрије која би то прерадила и извезла готов производ и упослила радну снагу.
Извоз примарних пољопривредних производа довео је до тога да је кукуруз 33 динара за килограм, сојина сачма 110 динара за килограм итд. Неконтролисан увоз меса, поготову свињског и скупа храна ће ако се ништа конкретно не предузме угасити српско свињогојство по коме смо познати још од времена Милоша Обреновића.
С друге стране, оне јако битне за грађане Србије, поставља се питање шта једемо ми и наша деца? Свима нам је познато да је у Србији забрањено гајење, а самим тим и промет ГМО хране, па месо од наших свиња и јунади је далеко здравије и квалитетније. И зашто то месо, а касније и производи од истог нису обележени у рафовима трговинских ланаца и дат избор сваком од нас да бирамо да ли ћемо да се хранимо првенствено здраво а уједно куповином производа који су се произвели у Србији директно стимулишемо и помажемо српском сељаку. Ако се уништи сточни фонд неће нам требати ни кукуруз, пшеница, соја ....потражња за ратарским културама биће мања па ће и цена да пада, а још трагичније од свега тога биће што ће радно способно становништво са села мигрирати још више према градовима, а чим се смири ситуација са корона вирусом и према иностранству.
А онда дођу посебно интересантна стална обраћања министра Недимовића о цени свиња и цени коштања производње товних свиња која су углавном у стилу не “липши магарче до зелене траве” и до сада баш сва неистинита и вређају српског сељака који грца у дуговима да би одржао своју егзистенцију и избегао да постане социјални случај. Последње што можемо чути од министра Недимовића и његове екипе је да се спрема израда стратегије развоја свињарства до 2030. године, бојимо се да је то само још један маневар да се сељаку замажу очи док се српска пољопривреда не преда страном капиталу на потпуно управљање. Колико је тешка ситуација у пољопривреди може се видети и из тога што је сада много више кредитно задужених сељака, старије старосне доби...млади нам одлазе са својих огњишта да би на Аљасци чистили рибу, на западу лечили људе по старачким домовима а своје најмилије оставили су у најмању руку на милост и немилост здравственог система с којим се не можемо похвалити.
Ако своју децу нашом пасивношћу пустимо да оду са свог огњишта угасићемо производњу, остаће нам празна села а самим тим и лакша манипулација државе за сва природна богатства које поседујемо уступи странцима.Странци ће лакше запоседати насе реке, руднике, земљу па на крају и људске ресурсе.
Време је да се заједно боримо за све оно што уништава Србију!
Цена свиња је око 120 динара за килограм живе ваге, морамо признати да је то понижавајуће ако се узме у обзир цена хране за свиње. Држава се хвали извозом пољопривредних производа, то су углавном примарни, непрерађени производи, пшеница, кукуруз, соја, воће итд. значи нема наше индустрије која би то прерадила и извезла готов производ и упослила радну снагу.
Извоз примарних пољопривредних производа довео је до тога да је кукуруз 33 динара за килограм, сојина сачма 110 динара за килограм итд. Неконтролисан увоз меса, поготову свињског и скупа храна ће ако се ништа конкретно не предузме угасити српско свињогојство по коме смо познати још од времена Милоша Обреновића.
С друге стране, оне јако битне за грађане Србије, поставља се питање шта једемо ми и наша деца? Свима нам је познато да је у Србији забрањено гајење, а самим тим и промет ГМО хране, па месо од наших свиња и јунади је далеко здравије и квалитетније. И зашто то месо, а касније и производи од истог нису обележени у рафовима трговинских ланаца и дат избор сваком од нас да бирамо да ли ћемо да се хранимо првенствено здраво а уједно куповином производа који су се произвели у Србији директно стимулишемо и помажемо српском сељаку. Ако се уништи сточни фонд неће нам требати ни кукуруз, пшеница, соја ....потражња за ратарским културама биће мања па ће и цена да пада, а још трагичније од свега тога биће што ће радно способно становништво са села мигрирати још више према градовима, а чим се смири ситуација са корона вирусом и према иностранству.
А онда дођу посебно интересантна стална обраћања министра Недимовића о цени свиња и цени коштања производње товних свиња која су углавном у стилу не “липши магарче до зелене траве” и до сада баш сва неистинита и вређају српског сељака који грца у дуговима да би одржао своју егзистенцију и избегао да постане социјални случај. Последње што можемо чути од министра Недимовића и његове екипе је да се спрема израда стратегије развоја свињарства до 2030. године, бојимо се да је то само још један маневар да се сељаку замажу очи док се српска пољопривреда не преда страном капиталу на потпуно управљање. Колико је тешка ситуација у пољопривреди може се видети и из тога што је сада много више кредитно задужених сељака, старије старосне доби...млади нам одлазе са својих огњишта да би на Аљасци чистили рибу, на западу лечили људе по старачким домовима а своје најмилије оставили су у најмању руку на милост и немилост здравственог система с којим се не можемо похвалити.
Ако своју децу нашом пасивношћу пустимо да оду са свог огњишта угасићемо производњу, остаће нам празна села а самим тим и лакша манипулација државе за сва природна богатства које поседујемо уступи странцима.Странци ће лакше запоседати насе реке, руднике, земљу па на крају и људске ресурсе.
Време је да се заједно боримо за све оно што уништава Србију!
Најновији број
18. април 2024.
