ПОЕЗИЈА СЕЋАЊА И ОСЕЋАЊА

Прва збирка песама под називом “Љутичке”, аутора Верољуба Бабића, представљена је коцељевачкој читалачкој публици. Књига садржи преко 60 наслова а стихове у њима писац поезије, путописа и хуморески посветио је свом завичају, родном селу, сељацима, Љутичанима.

–Током писања низа текстова за локалне новине са завичајном тематиком желео сам написати и песму о свом родном месту, о селу Љутицама. Написавши прву песму схватио сам да бих направио велику неправду неким другим, неспоменутим људима, местима, дешавањима. И тако је кренуло- рекао је Бабић из чијег пера су настале песме сећања и осећања, песме о неким давним, прохујалим временима.
Песме су за њега саме по себи инспирација. Из стихова у овој збирци провејава носталгија за неким лепшим временима, када су се људи међусобно поштовали и уважавали, истовремено се такмичући међу собом, без данас присутне злурадости и лажног пријатељства.

–Постојала су животна и породична правила, којих се сваки члан породице придржавао, јер је био васпитаван у том духу. Причати млађима о тим временима одбија се данас о невидљиви зид, звани генерацијски јаз. Ипак, нека остане забележено. За неке друге генерације!- стоји у предговору аутора чије песме враћају сећања на вршаје, прела, мобу и друге народне обичаје.

О овом књижевном делу говорио је и рецезент професор Миленко Марковић који је том приликом истакао да је Бабић увео нови принцип у поезију о завичају, а то је певати и не освртати се.

–Он тај завичај, који се протеже од гуња до фрака, носи у недрима и ни једног момента се од њега не туђи. Не заборавимо данашњу моду, а та је помоћ завичају да буде исмејан и одбачен. Он пева топло и људски искрено, али са добром дозом носталгије. Набројао је и уздигао много тога што је остало у власти прошлих времена. Тако нешто је Бора Станковић учинио, али у прози. Жал за младост- оценио је професор Марковић и додао да се стилски и тематски поезија овог наставника математике и енигмате, покретача “Коцељевачких новости” а сада уредника месечника “Коцељевачка ревија” креће између Ерића и Бранка В. Радичевића.

Рецезент сматра да стихови обилују речитим и лепим описима пејзажа, те да ко никад није био у тамнавском крају пожели да у њега дође, што је посебна димензија ове поезије.

Између корица смештен је, како каже професор Марковић, цео један богати и шарени свет, све се преплиће и меша и добија једну поетски магичну ноту.

Говорећи на промоцији збирке Драган Ђермановић Ђеле, аутор два романа, оценио је да у култури Коцељеве Верољуб Бабић оставља траг, те да личности попут њега не оплемењују себе тиме што пишу, већ људе око себе.

–У 62 песме које је написао налази се огромна количина љубави према родном селу Љутицама. Ја сам запањен и одушевљен његовом књигом. Он је у њој причао своја осећања и своја сећања. Не може да заборави вашар у селу и посластичара Сакиба Билалија који гура колица са сладоледом, или купање на Тамнави, не може да заборави вршај. Покупио је све топониме, све називе брда, шума и њива и у сваком том називу ја видим ту огромну љубав коју има према својим Љутицама. Нама су потребни такви људи- сматра Ђермановић.

Он је додао да је вредност Бабићеве поезије у томе што је топло, људски, искрено и емотивно приказао село, људе и обичаје у њему, те да се пред очима читалаца смењују слике и вршаја, и купања и врућих лепиња. У њој су сачувани остаци прошлости.