Инфо

10. јун 2021.10. јун 2021.
Фото: Приватни ФБ профил

Фото: Приватни ФБ профил

МИОДРАГ ДЕЛИЋ, ТРЕНЕР И ОСНИВАЧ СУ „ДЕЛКЕ ФУДБАЛ“

Фудбал је радост, бол, суштина

Срж игре и све оно што би фудбал требало да буде, тежи да промовише кроз своје удружење. Част великанима фудбала. Живот враћао кући. Принципи од којих никада не одустаје. Мачва као сан
Спортско удружење „Делке фудбал“ ускоро организује традиционалну ревију фудбала која ће и овог лета имати посвету легендама српског и југословенског фудбала, пријатељима удружења Илији Петковићу, Слободану Сантрачу и Миљану Миљанићу. Црвени против плавих ће одиграти меч крајем јуна у Бадовинцима, а учесници ће имати прилику да се наметну клубовима.

-Фудбалске величине које више нису са нама су моји пријатељи који су ми указали част да буду гости, таква имена су посетила моје родно село и ово је мој начин да им се захвалим и чувам успомену на њих. Истовремено пружамо прилику младим играчима да се на Ревији покажу и привуку пажњу клубова чији представници ће бити на манифестацији – наглашава Миодраг Делић, први човек и оснивач Спортског удружења „Делке фудбал“

Срж игре и све оно што би фудбал требало да буде, тежи да промовише кроз своје удружење. Прво и основно је да је фудбал игра за све који воле и желе, све материјално не сме да буде искључујући услов. наводи Делић.

Школа фудбала
Покретање школе вагање између добрих и лоших страна, сматра Делић.
-Није тешко покренути школу, али желим да, ако одем, неко остане иза мене, не да деца остану без тренинга, јер нисам ту. Сви постају бољи кроз надметање и важне су утакице, такмичења, а то пружа клуб и због тога желим прилику на клупском нивоу. Трудио сам се да будем добар војник своје државе, у раду сам желео да будем војник свог клуба и да чиним све у интересу његове славе. Клуб је више од сваког појединца.


-Делке фудбал је можда и једино фудбалско удружење које не наплаћује котизације, чланарине, трудимо се да пружимо шансу младим играчима, тренерима да се наметну, искажу и добију прилику, не да их неко протежира, већ да имају поштену и фер шансу за доказивањем у клубовима. Трудим се да помогнем уколико је неопходно и када се остваре кроз тимове. Велику помоћ Удружењу пружили су кроз Ревије: Жељко Милошевић, Слободан Милинковић, Вукашин Петрановић, Кузман Бабеу... Пре него што је основано званично удружење, правили смо ревије фудбала и промовисао младе играче, селекције су играле мечеве са тимовима из Београда, Тузле, Словачке, Мађарске, Аустрије, Чешке...

Каријера, играчка (голманска), судијска, а посебно тренерска Миодрага Делића је специфична прича где се знак једнакости између фудбала и живота исказује кроз преплитање различитих околности две сфере чији исходи утичу једни на друге. У специфичним породичним околностима, са 13 година је стао међу стативе млађих селекција Дрине. Брзо је напредовао чак и до до првог тима, иако узрастом далеко од сениора, потом је уследила селдиба у Мачву из Богатића, а онда се обрео и у шабачком АИК-у.

-Био сам у подмлатку и првом тиму мало, част ми је било што тренирам са играчима као што су: Васковић, Вијештица, Палежевић, Аља Сакић, Цветић, Станимировић. Онда ме у Лозници сачекају такође врхунски зналци: Мићић, Шиљак, Јосиповић, Обадовић, Максимовић, Алексић. За омладинце сам игарао у највишем рангу, а као део сениорске екипе, Прву Б лигу.

Селекција СУ Делке фудбал: Фото ФБ


Кроз личност Миодрага Делића створио се посебан спој између војног позива и фудбала.

-Војна обавеза ме је одвела на границу. Најпре ону са Румунијом. Позив граничара се урезао у срце, вероватно јер је спајао храброст, одлучност, дисциплину, уз љубав према позиву, нешто што је важно за успех у свему што радите. Био сам и члан ОФК Вршца, жеља Радничког из истог града, а потом су ме позвали и у урошевачког Борца. Хтео сам да останем граничар и у тешке године ‘97 и ‘98 сам упућен на тромеђу. Ту сам доживео тешку повреду. Каријеру сам завршио у ондашњем „Спорту“ из Бадовинаца.
Прву тренерску прилику је створио сам, покренувши школу фудбала. Постала је препознатљива, истиче Делић, резултати нису изoстали, али и горки плодови позива.

-Били смо равноправни у лиги са клубовима из нашег краја Мачвом Шабац, Мачвом Богатић, Лозницом, Железничаром, Ваљевом, имали смо сарадњу са Звездом, Партизаном, ОФК Београдом, Слободом из Тузле, Радом, Чукаричким, Обилићем, Спартаком, равноправни у утакмицама, међутим није било довољне подршке руководства.

Водио је различите селекције млађих категорија и асистриао при првом тиму у: Мачви (Б), Раднику (БН), шабачкој Мачви, ОФК Шапцу, био најмлађи тренер РС водећи Пролетер из Дворова, седео на клупи Младости из Велике Обарске, Ледника, Јединства, да би га пут водио у Аустрију где води млађе селекције бечког клуба и помаже при сениорима. Предводио је и екипу „Србија“, но све понуде за даљу сарадњу морао је да одбије.

-Морао сам кући, родитеље је терет година слабио и нисам могао да их занемарим. У тешким годинама успео сам са мојим момцима из Мачве да Шапцу после 20 година донесем елиту омладинског фудбала, да и у Штитару остварујем добре резултате, много сам научио водећи млађе категорије у Словачкој 2012. године, екипа Дубравка из Братиславе.

Како истиче, у раду се увек руководио интересима клубова где је радио.

- Одрицао сам се дуговања, често сам обећавао резултат, спреман и да из свог џепа платим данак неуспеха, нејасно ми је да неко заостаје 28, 30 бодова за првим местом у млађим категоријама и опет не доводи у питање свој рад. Волим самосталност у раду, апсолутна самосталност и унапред кажем, неуспех је само моја кривица, ничија више, успех делим са својим играчима.

Аутостопом до циља
Никада на тренинг или утакмицу није закаснио, а истовремено никада није сео на управљачко место у аутомобилу. Спортска опрема и кораком уз пут, уз испружени палац, већ деценијама.
-Никада нисам возио, али никада ни закаснио. Бициклом или аутостопом сам стизао увек на време, некада и много раније. Нисам дозвољавао себи недисциплину у било чему и зато сам умео из Бадовинаца да кренем ка Шапцу и два сата раније, познају ме људи, стану и стигнем брзо, али боље и много раније, него минут касније.


Понуде из далеког иностранства су ту, његов колега и пријатељ Миодраг Јешић га је звао у Либију, постоје још неке опције „преко гране“.

-Требало је бринути о старим родитељима и нисам могао било шта друго до да се вратим и водим борбу. Они нажалост нису са нама више, ту је брат кога не могу да оставим, али у рукама сам судбине, све говори у корист паковања кофера и одласка далеко, можда и у једном правцу, док срце не да да се макнем. У том међу простору се трудим да срце превлада логику.

Титула са омладинцима Мачве, полуфинале СРЈ са кадетима Мачве из Богатића, рекорди у Бијељини и други резултати су достигнућа на које је поносан, али ту су и вреднији пехари од оних који красе витрине.

- Моји трофеј су поштовање и пријатељство које уживам од играча које сам водио. Ја их усавршавам у фудбалу, али се трудим да их учим самопоуздању, вредностима. Поносан сам на неколико првотимаца Мачве који су дошли до тог статуса из мање талентоване групе при подели кадетске селекције, добровољно сам прихватио рад са њима и без лиге, кроз јаке пријатељске утакмице, вратио самопоуздање тим добрим момцима.

Ко зна куда ће даље Делића одвести пут, али када би могао да бира...

-На сваком послу сам давао целог себе, без остатка. Мачва Шабац је нешто посебно за наш крај, бренд овог подручја и као дете сам долазио, сналазио се да стигнем и гледам тај клуб, навијам свим срцем и одувек ми је био сан да будем његов део. Био сам у више наврата, а жеља није усахла ни данас. Сањам да поново постигнем нешто велико са „црвено-црнима“, да осетим радост тих дечака. Баш зато што сам већ био у тој ситуацији, желим да се понови – закључује Делић.
Д. Б.

Најновији број

25. новембар 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa