Мисли изван оквира

Ако вам је дизајн професионална, или приватна сфера интересовања Славимира Стојановића Футра није неопходно детаљно представљати. Ипак, ако нисте сигурни, а име буди знатижељу, Футро је београдски дизајнер, визуелни уметник, писац и професор. У биографији бележи више од 300 међународних награда, међу којима је и УЕПС-а за животно дело. Његови радови представљени су у светским магазинима, галеријама, музејима, а уврштен је у Taschen-ов избор најутицајнијих дизајнера данашњице, оснивач је Futro Design студија. Радио је за међународне клијенте као што су Sony, Duracell, Mercedes-Benz, Michelin, Coca-Cola, Seat, he Big Favorite, West 65, PSP-Farman Holding, Телеком Србија, Уједињене nације, Matador Jeans, Montecali, Label Kings, Cacotec, Mona Hotel Management, Mona Plaza, Mona Man, Dr Coliæ, eFront, Nelt, Hemofarm и многи други. Аутор је награђене серије илустрованих књига за децу „Авантуре Синги Лумбе“, романа са аутобиографским садржајем „Девет“. Предаје визуелне комуникације на Факултету примењених уметности у Београду.
Поседујете дугогодишње искуство рада у индустрији масовних комуникација, дизајна. Са 16 година сте креирали први плакат.

Данас живимо у свету који у значајној мери успављује мисаоне процесе, а у потпуности ослоњен на визуелну комуникацију. Све је доступно, понавља се. Једини вид отпора је стварање интелектуалне, сатиричке дистанце

-Када бих вам показао тај први плакат не бисте веровали да је то урадило људско биће (смех). Сматрам да сам са годинама напредовао. Наравно током тог процеса сазревања веома ме занимало шта други мисле о мом раду и какав то утисак оставља. Адвертајзинг индустрија је била одлична школа и пракса за даљи рад што је резултирало слоганима које сам писао, те сам активирао једну од својих раних љубави, писање.
Ваши плакати посматрача наводе на размишљање, измаме осмех радости, али и горчине препознавања.
-Данас живимо у свету који у значајној мери успављује мисаоне процесе, а у потпуности ослоњен на визуелну комуникацију. Све је доступно, понавља се, а на нама професионалцима је да променимо угао гледања, наведемо људе да размишљају изван наметнутих оквира. Једини вид отпора је стварање интелектуалне, сатиричне дистанце. Желим да људи размисле о ономе што виде. Томе и служе моји постери, да нагнају посматрача на мисаони процес. Хумор нас „тера“ да више размишљамо о свему. Циљ је да на слојевит начин прикажем, за мене, важне поруке и како можемо да направимо критичку дистанцу од реалности која нас окружује.
Када сагледате досадашња постигнућа, да ли постоји жал за неким пројектом?
-Не постоји нешто због чега бих рекао: Само још то и на врху сам. Када сам схватио да радим оно за шта сам рођен почео сам стварно да живим. До тог тренутка је било још један корак, још један степеник. Чекање да освојим још један врх и очекивање да када то испуним тек тада ћу бити комплетан, довољан, то је типична грешка младости када вам мотив за живот буде успех, а не сам пут. Ипак, то је део сазревања и лекција коју морамо да научимо. Водио сам се успесима, јер су ми гарантовали неки облик љубави. Награде су биле компензација, а у њима, за мене, љубав. Јурио сам их као суманут и заборављао процес доласка до признања. А то је најслађи део. Када осмислиш нешто што нико није, ту се крије суштина, а све остало је исходиште.
У свету поларности тешко је пронаћи и сачувати себе. Како одолети изазовима?
-Мислим да само сви свесни да доприносимо не тако добром систему вредности у ком живимо. Питање је само како на то одговарамо. Да ли нас дотиче, или не. Какав је наш однос према новцу као једином параметру људске вредности и успеха. Свакако да то није добро, али не можемо се ни у потпуности изоловати од свега. Кључ је да пронађемо средину. Колико год да смо успешни у неком послу имамо дужност да пратимо таленат који добијамо из универзума и да га вратимо назад. Стално треба се враћати на мисао „колико је оно што сам урадио помогло неком другом“. Када кренете у том смеру, од тог момента отвара се друга капија универзума. Књига „Авантуре Синги Лумбе“, чији сам аутор, инспирисана је причама које сам причао својој ћерки. Као што сам поменуо писање је моја велика љубав, те сам спонтано почео да јој се враћам. Сав приход од продаје књига иде домовима за децу без родитељског старања.

Признати уметници део локалне креативне сцене
-Трудимо се да као установа увек приредимо нешто ново и вредно за наше суграђане. Посебно када је реч о уметницима који су познати и ван граница наше земље. Славимир у наш град долази као стваралац, дизајнер добитник престижних признања на глобалном нивоу. Сматрам да је неопходно да проширимо локалну сцену, те да промовишемо вредне садржаје из других градова. Са Футром смо разговарали о будућој сарадњи, укључивању у одређене пројекте - рекао је историчар уметности Филип Ковачевић поводом посете Футра Шапцу када је радове представио у Галерији Културног центра и одржао предавање ученицима Школе примењених уметности.

Као професор имате прилику да радите са младима, да их подучавате и на неки начин обликујете кроз образовање. Шта је то што им најчешће саветујете?
-Саветујем их да слушају себе, друге не увек и не нужно и да раде оно што им причињава задовољство. У неким моментима ће бити лако, неким тешко, али тај циркуларни процес и „борба“ са сопственим талентом је неминовност. Веома је важно знати искористи свој таленат, пласирати га у јавност. Зрелост је успостављање дистанце и способност да се ствари сагледају као шира слика. Оног момента када се удаљите од свог одраза у огледалу тада видите и друге људе. Они су увек били ту, само нисте обраћали пажњу. Чиста промена фокуса. То је проблем младости. што је сасвим нормално, природно, али с временом треба превазићи и гледати свет мало другачије.

"Глас Подриња"

Како да млади остваре свој потенцијал, буду оригинални, буду актуелни, али не копирају постојеће идеје и решења?
-Управо је то и највећи изазов. Ипак, свако од нас зна када копира, само не жели то да призна. Свесни смо када дајемо све од себе и изгарамо, а када присвајамо. За добру инспирацију и дело потребно је да пројекат да буде по „вашој мери“ у складу са вашим естетикама, вредностима и очекивањима.

Ваш роман „Девет“ доживео је и девето издање. Да ли је то заиста магичан број?
-Цео живот ми се врти око броја три, а три пута три је девет. Када сам играо фудбал носио сам дрес са бројем девет. У деветој години сам имао незгоду на фудбалу, изгубио сећање на детињство. Увек сам се трудио да се присетим тих првих година, али нисам успевао. Два догађаја, рођење ћерке и смрт мајке у кратком временском интервалу, покренули су успавана сећања. Да, деветка је важан број, те се због тога тако и роман зове.

"Глас Подриња"

Када говоримо о раду у Србији и иностранству, колико је могуће направити паралелу, а у којој мери се однос према дизајну разликује?
-Код нас постоји комплекс мање вредности. Сви смо прошли кроз то. Но када упознамо људе из иностранства видимо да су и они од крви и меса, не некаква божанства. Ми се овде „саплићемо“ око естетских околности и наслеђа, подељених утицаја. Читав Балкан има тај проблем. Када је у питању мој рад вероватно сам на Западу „егзотика“, иако тамо радим више од три деценије.