Више од двадест година употпуњавала је празнични дан „лудог камена“ младим људима. Док није нестала. Очевици тврде да је нису видели у згради Скупштине општине од 1987. године, када је реновирана сала за венчање
Прелиставајући богату архиву „Гласа Подриња“, наишли смо на кратак непотписани текст објављен 13. маја 1971. године, који обавештава грађане да се од 1. маја те године склапање брака обавља у новој, посебној просторији за венчање. „Просторија за венчање налази се у приземљу Скупштине општине, а ентеријер је урађен по нацрту инжењера архитектуре Јелене Кировски, док је фреску, која обухвата цео чеони зид у складним и нежним бојама урадио сликар Владислав Лалицки. Сматра се да је ово једна од најлепших просторија за венчање у Србији.“
Више од двадест година употпуњавала је празнични дан „лудог камена“ младим људима. Док није нестала. Очевици тврде да је нису видели на зиду од 1987. године, када је реновирана сала за венчање. Како? Зашто? Ко? Роје се питања без одговора
Памте Шапчани да је „вероватно најлепша фреска Владислава Лалицког“ рађена од октобра 1970. до марта 1971. године, „у време уметниковог стваралачког тријумфа у земљи и иностранству“. Сликана је акрилом, у маниру фреске, ал секо (al secco) техником, на платну на шасији у Шабачком позоришту, одакле је пренета у зграду Скупштине општине. Више од двадест година употпуњавала је празнични дан „лудог камена“ младим људима. Док није нестала. Очевици тврде да је нису видели на зиду од краја осамдесетих, када је реновирана сала за венчање. Како? Зашто? Ко? Роје се питања без одговора.
Слика је рађена у великом формату, 6x2,5 метара (Бранко Шашић, „Знаменити Шапчани и Подринци“). Била је „сјајна у изведби, сновачког колорита, помпејског штимунга, препуна српских средњовековних принчева и принцеза и паунова“. Да ли је присвојена, „преправљена“, или немаром уништена? За сада без доброг одговора, али са широм отвореним питањем: Како се односимо према сопственој културној баштини, конкретно, према покретним и непокретним добрима града Шапца?
