Инфо

17. јун 2021.17. јун 2021.
Породица је највеће богатство
СВАКЕ ГОДИНЕ ЧЛАНОВИ ФАМИЛИЈЕ СИМИЋ ОРГАНИЗУЈУ ОКУПЉАЊЕ ИСПОД КРУШКЕ

Породица је највеће богатство

Сваке године почетком јуна месеца окупе се Симићи, потомци Михаилови, у свом засеоку у родном селу. Под дивљом крушком, старом скоро девет деценија, родбина придошла са различитих страна ужива у заједничким тренуцима, разговору, јелу и пићу
Завађена браћа због метра земље и јетрве које се непрестано гложе готово је уобичајена слика у српским породицама. Рођаци се суде због међе, потомци не контактирају или се уопште не познају. Симићи, пореклом из коцељевачког села Градојевића, негују потпуно супротну традицију и на прво место стављају породичне вредности и добре фамилијарне односе. Чувају сећања на претке и развијају осећај припадности код својих потомака. И тако с колена на колено.



Сваке године почетком јуна месеца окупе се Симићи, потомци Михаилови, у свом засеоку у родном селу. Под дивљом крушком, старом скоро девет деценија, родбина придошла са различитих страна ужива у заједничким тренуцима, разговору, јелу и пићу. Док су једни окупљени око печењаре, други припремају остале ђаконије за трпезу. За то време они најстарији уживају у хладовини крошње, посматрајући игру најмлађих чланове своје фамилије.

МЕЂУ ПОРОДИЧНИМ РЕЛИКВИЈАМА КРСТ ЧУКУНДЕДЕ КОЈИ ЈЕ ОН ЛИЧНО ИЗДЕЉАО НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ


У Симићима је најстарији осамдесетседмогодишњи Ђорђе из Београда, пензионер који сваку прилику користи да борави у родном селу. Са 19 година почео је да ради и као тесар пропутовао по свету. Овај времешни старац каже да је породица највеће богатство те да му је мило када чланове своје види на окупу.
Шездесетседмогодишња Станка Динчић из Панчева наследила је кућу у Градојевићу од својих родитеља и редовно је посећује, неколико пута годишње.
–Пошто много волим овај крај и село, често долазим сада у моју кућу. Ми, родбина, се много волимо између себе и са братанцем сам дошла на идеју да позовемо људе и да се скупимо. И тако је почело. Сви су срећни и углавном се сви одазову, сем уколико су заиста спречени да дођу. Буде нас и до 50-оро- прича Станка која је један од иницијатора ових родбинских сусрета и која се слаже да су овакви породични скупови права реткост данас.
–Ја кад мојим пријатељима кажем да ми то практикујемо, они не могу да верују. Ово је заиста прелепо. Ми очигледно имамо времена једни за друге. Традиција неговања породичних вредности и поштовања и уважавања родбинских веза потиче из породице, из куће, од васпитања још у периоду детињства. И ова наша деца су већ сада научила да то треба поштовати, неговати ова окупљања, да се деца познају а не да се, не дај Боже, некада негде сретну а да не знају да су рођаци- додаје Станка за коју је, каже, Градојевић центар света.
Викендицу у Симићима почео је да гради и њен братанац Слободан из Шапца који уз помоћ своје породице радо учествује у организацији ових окупљања.
–У принципу, сви заједно учествујемо у овом догађају. Све се одиграва на нашем плацу под старом дивљом крушком. Почели смо да се у већем броју окупљамо пре пет година. Тачније, ово је пета јубиларна. Све се догодило спонтано. Један мањи део фамилије је почео то раније да практикује. Предложио сам да позовемо све Симиће да нам се придруже и тако је почело. Организовали смо се и почели да се састајемо у све већем броју. Сви они који долазе на ово дружење су потомци Михаила чије имање је било на месту окупљања- истиче Слободан који је допринео и у прикупљању података за израду родослова.
–Мој брат од стрица, Ђорђе је то спровео у делу, обрадио графички и одштампао па сада сви чланови родбине имају породично стабло- истакао је Слободан.
Окупљању фамилије Симић веома се радује и његова супруга Јагода која каже да се том приликом састану сви, и домаћини и гости, те да као у некадашњим породичним задругама свако има своја задужења.
–Сви раде. Једни перу судове, други секу салату, постављају трпезу. Не гледа се шта је чије и ко је шта донео. Ја сам задужена за слатки програм- напомиње Јагода и истиче да са поносом носи презиме Симић већ 22 године.
ДОБРИ ЗЕТОВИ,
СИМИЋКЕ ЈОШ БОЉЕ
Симићи кажу да имају добре зетове и снахе те да су се одлично уклопили и постали део велике породице. За права зетова задужен је Тодор, духовит човек, увек спреман за шалу и досетке. Тако истиче да се презива по једној племенитој биљци у житу, Кукољ.
–Ја сам иницирао код Симићких зетова, којих има као кусих паса, да се направи једно удружење, неки наш огранак овде и да ставимо своју таблу уз њихову, један путоказ. Да остваримо нека наша права, на направимо услове и да се према нама, зетовима, опходе као према људима. С обзиром да нас снајке салећу са свих страна ми се баш осећамо угрожено- приповеда Тодор са Летњиковца и наставља потом да је презадовољан Симићима, као и женама које потичу из ове фамилије, за које истиче да су добре жене, мајке и супруге.
И снајке су, попут зетова, веома задовољне у Симићима. Међу њима је и Катарина, рођена у Немачкој. Живот је, до удаје, провела у Београду, родном граду своје мајке.
–Отац ми је Немац који је примио православље и нас је упутио на тај пут хришћански. Свог супруга сам упознала на Богословском факултету. Он је ђакон а ја сам вероучитељ у Јевремовој школи у Шапцу и држим дечји црквени хор на Летњиковцу- прича Катарина.
Породица је темељ једног друштва и Симићи те вредности негују.
–То ми је веома важно јер је и супруг растао у породици која негује ту традицију. У својим генима и Михаило и ја имамо деке са српске стране који су били црквењаци и солунци, тако да верујем да смо и ми негде њиховим молитвама наставили тај пут- додаје Катарина.
ПОРОДИЧНО БЛАГО
Недалеко од крушке још увек стоји кућа, саграђена крајем 19. века, из које су Симићи потекли. Стоји и пркоси времену, чува сећања на претке и корене, на породичну историју, држи их на окупу. Из ње је Михаило спасао иконе настале с почетка прошлог века.
–Славимо Светог Геогрија, Ђурђиц, а преслављамо Светог цара Константина и царицу Јелену. У кући имамо ове иконе које су из 1903. године. Такође имамо и Христову икону а поседујемо и Свето писмо и Псалтир из 1906. као и крст који је направио мој чукундеда Михаило чије име носим, солунац, носилац Албанске споменице. Тај крст је он лично издељао на Солунском фронту. Имамо и Албанску споменицу а њу чува стриц Бранко у Сремчици. То је заиста велико породично благо. Мој прадеда Војислав је био црквењак у Доњем Црниљеву и примерак Светог писма је од њега. Све то смо успели да рестаурирамо и сачувамо за будуће генерације у нашој породици- прича са поносом ђакон у Храму Свете Тројице на Летњиковцу и вероучитељ Михаило.
Симићи се радују сваком новом сусрету и искрено верују да су породичне вредности и неговање традиције једини пут којим треба ићи као и да је важно сачувати спону између предака и потомака, направити мост између прошлости и будућности.
В.Бошковић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa