Толерантне, не нападају без доброг разлога

Људи и змије одувек живе заједно. Одувек се људи плаше змија, али и змије људи. Нажалост, човек често успе да савлада свој страх и убије змију. Змија човека неће напасти прва.
Ретки су људи који су према овим гмизавцима индиферентни – или их се ужасавају, или им се диве. Ови други су у мањини. Мало је оних који их бирају за љубимце, али када се једном определе за њих остају им верни.

"Глас Подриња"

Шапчанин Петар Јовановић, двадесетједногодишњи студент режије на Њујоршком универзитету, специфичан је по много чему, па и по несвакидашњим кућним љубимцима. Собу дели са неколико лоптастих питона, од којих је сваки уникатан по шари, али и карактеру. Управо због великог броја варијација боја и комбиновања генома Петар се определио баш за ове гмизавце.
Одлуку није донео на пречац. Претходило јој је око годину дана студиозног истраживања.
-Увек сам био окружен животињама. Отац има одгајивачницу паса од пре мог рођења, тако да сам ту врсту љубави увек имао. Временом, превелика интеракција са кучићима постала је рутина. Покушао сам да имам и мачку и схватио да то није за мене. Ствари посматрам аналитички, па сам тако анализирао и рептиле и почео да размишљам у смеру да је то можда прави љубимац за мене, објашњава Петар.
Када је први пут посетио, сада пријатеља, Предрага Радосављевића, највећег одгајивача змија у Србији, толико је знао о овим рептилима, да је Предраг мислио да и сам гаји змије и једноставно му дао змију у руке. Иако веома речит и елоквантан, Петар је први директан контакт са змијом описао само кратким “Вау”.

"Глас Подриња"

-Од тог момента створио сам потпуно другачију перцепцију о рептилима. Другачије је нешто гледати преко екрани и доживљај уживо. До тада сам контакт са змијама имао само колико и друга деца која су их виђала на екскурзијама и један очев, сада покојни, пријатељ је имао боу. Обично људи који их гаје имају са њима контакт од детињства. Са мном то није био случај, наводи Петар.
На Петра змије делују умирујуће, а исти доживљај имали су и фоторепортер и новинарка “Гласа Подриња”, ауторка текста. Нису љигаве, хладне, не покушавају да уједу ни да даве, што су неке од честих предрасуда.
-Рептилски мозак је најједноставнији, можда и најчистији. Змије су јако толеранте и треба им заиста добар разлог да уједу. То раде у самоодбрани или када хватају плен. Први стереотип о њима је да не могу да се вежу за власника и да га не препознају. Змија ствара поверење. Знају да их ја не угрожавам и опуштене су са мном, желе да дођу код мене. Промену понашања би могло да изазове када бих им донео храну. Оне су визуелна бића са јако развијеним чулом укуса и мириса. Путем језика из ваздуха хватају укусе и мирисе. Када им је храна у близини проради им инстинкт за ловом и тада их не треба хватати, објашњава Петар.

[

b]Пријатељи људи у еко систему
-Змије су јако битне за наш еко систем, а код нас су проглашене и заштићеним. Оне у природи лове преносиоце многих болести и носиоце бројних паразита. То треба да знају људи који брину за своје псе. Змије су наши пријатељи у еколошком систему и треба да их поштујемо, истиче Петар Јовановић.

Змије су, као љубимци, доста лаке за одржавање. Не хране се сваки дан и генерално не захтевају много.
-Учесталост храњења зависи од врсте до врсте и ту старост има велику улогу. Младе змије се хране чешће него старије. Код лоптастих питона једу у интервалима на 3, 7, 10 и 15 дана. На почетку је то на три до пет дана, касније до годину, две на седам дана. Неко их тако храни читавог њиховог живота. Лично сматрам да је најоптималније на 10 дана. Одрасле змије које се хране на 15 дана морају да добију већи оброк, наводи Петар.
Заправо је код оваквих змија храњење можда и најтеже, посебно некоме ко не жели да држи глодаре у рукама. Од осталих услова, важна им је оптимална температура.
-Важно је узети неколико ствари у обзир, ако неко размишља о змији као љубимцу. Битно је константно им одржавати температуру, због тога што су ово животиње које долазе из Африке. Треба им довољно простора и хране се мишевима и пацовима, које треба узети у руку. Сматрам да је то најтежи део посла. Могу се купити и залеђени пасови, али змије имају циклусе када не једу по два, три месеца и да би се поново вратиле на уобичајен ритам исхране треба им дати живог глодара. Јако мало су захтевне. Ретко се хране, пију мало воде, тихе су. Људи често мисле да смрде, што уопште није тачно. Змије немају никакав мирис, само им треба чистити редовно, каже Петар.
Још једна предност код ове врсте змија је што имају релативно дуг животни век, у просеку двадесетак година. Женке лопатстих питона су веће од мужјака и расту до 1,6 метара, али има изузетака. Петар потврђује да све змије расту до краја живота.
Када се ради о змијама које нису љубимци и које слободно живе у природи, Петар апелује на грађане да их не дирају.

Змија бежи, не напада
-При сусрету са змијом најбоље је да човек не реагује уопште и да је игнорише. Змија има порив да побегне од људи када се осећа угрожено, а не да уједе. Уједају када јуре плен или када су у опасности. До 30 одсто змијских уједа су “суви”, јер змија не жели да троши беспотребно отров који ће јој требати и сутра да улови плен, а човек јој није храна. Људи који бораве у природи треба да се адекватно обуку и обују и наравно, уколико дође до уједа змије да се одмах обрате лекару, поручује Петар Јовановић. /antrfile]

-Србију настањује седам врста змија, од чега су три отровне – поскок, шарка и шарган. Поскока има на Церу, док шарка и шарган живе на висинама изнад 1.000 надморских метара, тако да се не могу наћи овде. Неким змијама је одбрамбени механизам да изгледом имитирају отровнице. Вероватноћа да човек има озбиљније последице од сусрета са змијом су веома мале, каже Петар и додаје да према сазнањима која он има у Србији никада није забележен смртни случај од уједа шарке, док је од поскока то било последњи пут ‘80-их година. Шарган има доста слабији отров.