ПОЧЕЛА СЕЗОНА СЛАВА
Период од октобра до јануара за српски народ представља период породичног заједништва, благостања и очувања традиционалних вредности јер се тада прослављају Крсне славе. Један од најважнијих обичаја у току године где се слави светац-заштитник коме је посвећен одређен дан у црквеном календару. Највећи број Срба прославља Св. Николу ““ Никољдан, Св. Јована ““ Јовандан, Св. Саву ““ Савиндан... Свећа, славски колач, славско жито (кољиво) и вино неизоставни су део славског ритуала
Прослављање крсне славе, по мишљењу истраживача народних обичаја, у вези је са сећањем на претке, кућне заштитнике које су Срби славили и поштовали пре примања хришћанства. Тада је, свака породица у оквиру племена коме је припадала, поред општих богова, имала и свог племенског или домаћег бога, као свога заштитника, чланова породице и стоке. С друге стране, укоренило се и мишљење да је крсна слава настала као сећање на оног претка, који је први примио хришћанску веру, односно дан када су племе или породица крштени.
Оснивањем самосталне Жичке архиепископије 1219. године, заслугом првог српског архиепископа Светог Саве, избачени су многи паганскеи елементи прославе. У новом пропису цркве стајало је: „Ко хоће да чини помен светоме или да приреди гозбу за душе мртвима, мора да закоље што жели и што може, код своје куће, месо заклане животиње добро да опере од крви, испече и у свом дому изнесе на трпезу гостима. Само тако припремљену гозбу, у дому свакога ко слави светитеља, свештеник може да благослови. Тако ће, уз јело, цео тај дом благословен бити“.
Прастари „култ мртвих“ или „култ предака“ за који су се везивали славски ритуали, као што су паљење свећа, припремање жита или кољива и његово преливање вином, чиме се постиже „да се душе предака одрже у пријатељству са живим потомством, добио је свој нови облик. Први историјски подаци о крсној слави називају овај празник и „памјат светом“.
Оснивањем самосталне Жичке архиепископије 1219. године, заслугом првог српског архиепископа Светог Саве, избачени су многи паганскеи елементи прославе. У новом пропису цркве стајало је: „Ко хоће да чини помен светоме или да приреди гозбу за душе мртвима, мора да закоље што жели и што може, код своје куће, месо заклане животиње добро да опере од крви, испече и у свом дому изнесе на трпезу гостима. Само тако припремљену гозбу, у дому свакога ко слави светитеља, свештеник може да благослови. Тако ће, уз јело, цео тај дом благословен бити“.
Прастари „култ мртвих“ или „култ предака“ за који су се везивали славски ритуали, као што су паљење свећа, припремање жита или кољива и његово преливање вином, чиме се постиже „да се душе предака одрже у пријатељству са живим потомством, добио је свој нови облик. Први историјски подаци о крсној слави називају овај празник и „памјат светом“.
Најновији број
18. април 2024.
