Инфо

22. јул 2021.22. јул 2021.
Давно жељена самоуправа
Песник апатинских шума - Миодраг Биорисављевић

Давно жељена самоуправа

Аутора овог текста деценијама опседа део реченице из првог уводника Миодрага Борисављевића у “Гласу Подриња“, у којој се, између осталог, истиче да ће се „Подринци најбоље одужити својим светлим жртвама које су пале за слободу...ако се вредно и пожртвовано заложе за успешно довршавање наше ослободилачке борбе и ако – сакупљени око своје народне власти, своје давно жељене самоуправе – вредно и несебично...(раде) на подизању опустошене земље...
У редовима који су пред вама доносимо вам осврт некадашњег главног и одговорног уредника вашег и нашег листа, Обрада Ковића на недавно објављену књигу аутора Драгана Филиповића посвећену лику и делу првог уредника „Гласа Подриња“ Миодрагу Борисављевићу.
Миодраг Биорисављевић, као покретач и први главни и одговорни уредник „Гласа Подриња“, написао је и 16. децембра 1944. године, у првом броју овог листа, објавио уводник „Реч слободног Подриња“. Био сам тада шестогодишњак, а имао сам част да седамдесетих година двадесетог века будем пети главни и одговорни уредник истог листа – прве генерације новинара који нису били „ратни кадрови“.
За мене који никада није проговорио ни реч са Борисављевићем и за остале чланове тадашње редакције он и његова супруга Анђа били су скромни заљубљеници у тишину природе. Звали смо их интимно „чика Миле“ и „тетка Анђа“ и понашали смо се као да их одувек познајемо. Уместо њих, упознао сам њиховог сина Слободана и као млад новинар објавио сам у „Гласу Подриња“ његово сећање на одлазак из Лознице у Босну, у обновљени Мачвански партизански одред. Био сам такође међу онима који су писца књиге „Песник апатинских шума“, десет година мллађег од мене – Драгана Филиповића, примили у „Гласову“ редакцију, и био сведоком његовог раста у новинарству и књижевности. Најзад, присуствовао сам, 22. августа 1978. године, на лозничком гробљу, сахрани чика Мила Борисављевића, кад се од њега опростио и његов колега из прве редакције „Гласа Подриња“, Витомир Бујишић, који је млађаног мене, педесетих година дведесетог века, увео у тајне професионалног новинарства.
Поплаву емоција поводом књиге „Песник апатинских шума“ зауставио је управо њен аутор Драган Филиповић, својим смиреним, разборитим и аргументованим текстом о првом „Гласовом“ уреднику Милу Борисављевићу. Филиповић је читаоцима подарио књигу о једном времену и лику човека на чијем су се примеру васпитавале нове генерације. Миле Борисављевић је, како сазнајемо из књиге, потекао из једне од најугледнијих старих српских фамилија Борисављевића, пореклом из околине Нове Вароши, која је опстајала више од шест векова и која је, у турско доба и касније, давала свом роду ратнике и ствараоце – „војсковође, трговце, градитеље, задужбинаре и народне трибуне – који су пре свега били родољуби и часни људи“. Прича о Борисављевићима не наставља се, међутим, само на новинару и књижевнику Милу Борисављевићу; његов унук који је понео име свог стрица, погинулог партизана Војислава Бате – познати српски композитор Војислав Војкан Борисављевић аутор је и композиције „Епопеја“ (познате и као „Одисеја“) о времену када су се његов отац Слободан, стриц Бата, деда Миле и бака Анђа као ратници борили за истину и правду. Војкан Борисављевић је, на жалост, преминуо од пошасти 21. века, пандемије короне...
Драган Филиповић, поред истраживања биографских података о Милу Борисављевићу, позабавио се и његовим готово заборављеним стваралаштвом. Јер, истиче он, Борисављевићевих књига нема у школској лектири. Нема их ни у књижарама, а изгледа да нема ни заинтересованих издавачких кућа да их објављују. Отуда је изузетно значајна ова Филиповићева студија која указује на дело новинара и књижевника из подунавских, апатинских шума Миодрага Мила Борисављевића, чије су књиге приповедака високо оцењивали најпознатији југословенски књижевни критичари тог времена. Има неке правде у томе што је управо Драган Филиповић писац књиге о Милу Борисављевићу, јер и он припада плејади шабачких новинара који су се, попут првог главног и одговорног уредника „Гласа“, поред новинарства бавили и баве књижевношћу.
Аутора овог текста деценијама опседа део реченице из првог уводника Миодрага Борисављевића у “Гласу Подриња“, у којој се, између осталог, истиче да ће се „Подринци најбоље одужити својим светлим жртвама које су пале за слободу...ако се вредно и пожртвовано заложе за успешно довршавање наше ослободилачке борбе и ако – сакупљени око своје народне власти, своје давно жељене самоуправе – вредно и несебично...(раде) на подизању опустошене земље... За ову „давно жељену самоуправу“, док је рат још трајао, Борисављевић се заложио као за значајну историјску одредницу друштвеног устројства свог српског народа. Писац књиге „Песник апатинских шума“, као и њен рецензент, одрастали су и мисаоно стасавали у време епохе самоуправљања, чије су темеље теоријски поставили и градили водећи владајући политичари из северозападних крајева Југославије, који у историјском сећању својих народа нису имали „жељену самоуправу“. А ова Филиповићева књига, коју најтоплије препоручујем читаоцима, појављује се у време када је у земљама ратом растурене Југославије, после самоуправљања, наступило доба приватизације и такозваног либералног капитализма.
Шта би, питам се, о овим друштвеним променама данас говорио и писао некадашњи скромни и мисаони ратник и борац за истину и правду – новинар и књижевник Миодраг Миле Борисављевић?

Обрад Ковић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa