Сликама поклонио боју семена

Пре више од пола века Драгић Сокић, сељак из Совљака у равноj’ Мачви, винуо се у свет српског наивног сликарства и до данас остао јединствен. Милионе семенки различитог биља уградио је у своје слике, опчињен поднебљем родног краја, несвакидашњим пејзажима, лепотом девојака, светлом и јединственом психологијом људи велике српске равнице које живот никада није штедео. Драгић је уметнички доживео и познате личности тог доба, примера ради Џона Кенедија, бившег председника САД. Урадио је и његов портрет, који се посебно свидео Жаклини Кенеди, у то доба првој дами Америке, која га је позвала да буде гост у „Белој кући”. Добио је и њено, миришљаво писмо, које је све до смрти љубоморно чувао. Нажалост никада није „препливао велику бару”, јер је у међувремену пао са мердевина и сломио ногу.
Историчари уметности се слажу да је био несвакидашњи, пре свега због технике сликања коју је користио.

Драгић Сокић

Он је у семену, испод једне петролејске лампе, док је његов отац крунио кукуруз, открио боју. Од малена је и у другом семену, осим кукуруза откривао боје. Одлучио је да их пренесе на сликарско платно. И тако су настајале његове слике од најразличитијег семена, које су у очима посматрача, љубитеља ликовне уметности будиле различита расположења. Наравно, требало је за то много стрпљења и упорности. Драгић се посла није стидео, а свуда око себе често је виђао људе са села, знојаве али упорне у остварењу својих циљева.
И свет је угледао његову прву слику. Назвао ју је „Бисери моје домовине”, а настала је 1965. године. Она на симболичан начин представља вредног мачванског сељака који држи државу на својим плећима. Бољи познаваоци ове материје објашњавају да сељак на Драгићевој слици од семена, уствари држи на својим плећима грб бивше државе, што се следбеницима на власти у Богатићу али и у Шапцу није свидело.
С друге стране, одмах после првог јавног виђења поменуте слике љубитељи сликарства су позитивно реаговали и прво Драгићево дело, са сликама припадника Мачванске сликарске школе, коју је основао Милић од Мачве, остало је да краси зид у централној просторији Етно-парка у Совљаку, својеврсног мачванског музеја под ведрим небом.
Убрзо су дошле и друге Драгићеве слике, углавном пејсажи, а међу портретима издвојиле су се оне маршала Југославије Јосипа Броза Тита и бившег председника САД Џона Кенедија.
На свакој је домирала техника израде. Милиони најразличитијих семенки, градили су уметникову поруку. Због специфичности израде из његовог импровизованог атељеа у селу није изашло много радова. Слике су углавном завршиле код неких приватних колекционара, а било је и несвакидашњих путева слике о којима можемо говорити неком другом приликом.
Драгић Сокић се одавно преселио у вечност, а његове слике обузима заборав.