Уђи у моје ципеле

За сваку сферу живота постоје одређена писана и неписана правила, тако постоји и низ правила, конвенција, закона и многих других докумената који се баве питањима особа са инвалидитетом и штите њихова права. Аца Перић је полазнике радионице „Уђи у моје ципеле“ укратко провео кроз неке најбитније прописе, исправну терминологију која се користи у писаном и вербалном обраћању особама са инвалидитетом. Током радионице је пустио је три мини филма, а након првог „Ја могу све“ учесници су остали затечени колико су заправо особе са инвалидитетима способне и до којих граница њихово тело, снага и ум досежу, а то су заиста невероватни подвизи, успеси и ситуације у којим већина нас који немамо такве инвалидитете, можемо само да сањамо. Остали филмови говоре o правима и препрекама ОСИ, а последњи врло дирљив филм „Ништа о нама без нас“ све присутне је директно суочио са емоцијама које проживљају особе са инвалидитетом јер су сви учесници филма својим изјавама успели да пренесу тај осећај који им се често понавља захваљујући нама осталима који се не односимо према њима на онај и начин на који нећемо угрозити њихово достојантсво и њихову личност. Зато је важно и неопходно да се сви упознамо са правилима понашања према ОСИ и једино тако можемо бити носиоци позитивних промена у нашој заједници.

-Сви присутни су били активно укључени и за тренутак смо се сви нашли у Ациним ципелама, а то је био једини и најбољи начин да разумемо како се нека особа са инвалидитетом осећа и само тако можемо наћи решење за сваки проблем- главни је утисак са радионице.

БОНТОН ПОНАШАЊА ПРЕМА ОСОБАМА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ
Не тако мали број људи осећа се помало збуњено и затечено при комуникацији са особом која има неки вид инвалидитета. Многи се боје погрешних речи или поступака којима би можда нехотице повредили свог саговорника/цу. Чак и саме особе са инвалидитетом када се нађу у друштву особе која има другу врсту инвалидности, могу да се осете помало збуњено. И све ово је нормално и људски, јер већина људи се није често сусретала са особама са инвалидитетом па је и сасвим разумљиво што се овако осећају. Управо са жељом да се олакша свакодневни живот особа са инвалидитетом и унапреди њихова друштвена укљученост, као и да се људи подстакну на контакте без страха, направљен је бонтон за свакодневну комуникацију са особама са инвалидитетом.

Приликом разговора са особом са инвалидитетом, најважније је да усмеримо пажњу на особу, а не на њен инвалидитет. Инвалидитет је само једна од својстава личности, као што је то на пример висина или боја очију, и никако не одређује саму особу.

Пристојно је и нормално да се рукујемо са особом са инвалидитетом, а то треба учитити и када особа има ограничене могућности покрета руке, користи протезу или је слепа.

Када смо у друштву особе са инвалидитетом, треба да будемо природни и непосредни. Нема разлога за претераном љубазношћу, исказивањем сажаљења или устручавањем и нелагодом.

Сваки вид избегавања или игнорисања особе са инвалидитетом је облик скривене дискриминације. Избегавање директне комуникације, скретање погледа и окретање леђа особи су знаци непоштовања и одбацивања и могу повредити њену личност и достојанство.

ОСОБЕ СА ИНВАЛИДИТЕТОМ СУ- ЉУДИ
Основна цивилизацијска тековина света од половине XX века је да су сви људи једнаки у правима и обавезама. То значи да све особе с инвалидитетом имају једнака права као и остали грађани, без обзира на начин на који та права остварују – уз асистенцију, прилагођавање, с више труда и слично.

УЂИ У МОЈЕ ЦИПЕЛЕ
Најбољи начин да разумете како се особа с инвалидитетом осећа и шта очекује у одређеној ситуацији јесте да на тренутак будете у њеној кожи, замисливши како би вама било да сте у истој позицији. Онда је много једноставније и наћи решење за нешто што се дешава у вашој непосредној близини.

СТЕРЕОТИПИ О ИНВАЛИДИТЕТУ
У свакодневном животу се сусрећемо са много стереотипа о инвалидитету, као о казни или дару од Бога, личном терету, недостатку, осиромашењу живота. Инвалидитет је различитост, у складу са схватањем људских права и зато му једина препрека могу бити само погрешно научени ставови.

КО ПИТА – НЕ СКИТА
Жеља и порив да особи са инвалидитетом будете од помоћи, често резултирају погрешним начином на који помажете. Зато је најбоље да питате како некоме ко има инвалидитет можете помоћи. Особа која не види може да се креће самостално уз мало подршке и навођења, особа која користи колица сигурно има механизам за превазилажење баријера у којем се осећа сигурно, особа која не чује најбоље ће вас разумети ако станете испред ње и говорите уобичајено, како би читала с ваших усана. Особама с инвалидитетом увек постављајте једноставна питања и имајте стрпљења да сачекате одговор.

ОД ИНВАЛИДИТЕТА СЕ НЕ ОЗДРАВИ
Инвалидитет је трајно стање, чије су последице мање или веће, лакше или теже. Инвалидитет је оштећење организма које у интеракцији са околином ствара потешкоће у равноправном учешћу. Инвалидитет може бити последица незгоде, болести, повреда на раду или трајних оштећења, али у највећем броју случајева – за њега нема лека, само механизми за лакше свакодневно функционисање.

ОСОБЕ СА ИНВАЛИДИТЕТОМ СУ СУБЈЕКТИ, А НЕ ОБЈЕКТИ ДЕШАВАЊА
На исти начин на који је некултурно о људима који су присутни разговарати у трећем лицу, тако је неприхватљиво обраћати се људима који су пратња особи са инвалидитетом, уместо њој самој. Особе с инвалидитетом морају бити питане и могу дати одговоре о стварима које их се тичу.

ИНВАЛИДИТЕТ СЕ МОЖЕ ДЕСИТИ СВАКОМЕ
Инвалидитет се стиче рођењем, услед одређених трауматичних искустава и често, усред редовних животних активности. Може се десити свакоме, у сваком моменту и ту нема правила, стога – оно што на време научимо – остаје за генерације које долазе.