Традиција омогућава живот, без ње нестајемо. Турбофолк упропастио читав концепт народне музике. Све више младих се окреће том правцу, јер и немају алтернативу. Оријентисани ка варошкој и градској песми с краја 19. века. Песма је попут живог организма, има свој почетак, развој и крај, али има могућност да се поново оживи на неки начин
Шапчани су претходног четвртка могли да чују део опуса Биљане Крстић и Бистрика који је овај састав учинио планетарно признатим и популарним. Свака нумера, наступ је креативни израз, похвала души, али и борба за очување споне са прошлим које изграђује идентитет. Дуге битке за промоцију изворне песме, кохезивне шареноликости поднебља којем припадамо воде се на више фронтова, а срж богатства које оплемењује покушала је да сажме за ваш и наш лист Биљана Крстић, један од водећих вокала код нас већ неколико деценија. Чекала је на сусрет са нашим градом, како каже скоро три године.
"Глас Подриња"
-Драган (Драган Петровић прим. аутора) ме је контактирао још 2019, када сам имала неких здравствених проблема, претходне нас је мучила корона и морали смо да одлажемо, али је био упоран, диван, сарадљив и када су се створили услови договорили смо се и ето Бистрика у Шапцу – истиче у малој почетној дигресији од главне теме разговора Биљана Крстић. Сваки период има свој музички печат. Нови век је донео раст популарности етно мелоса, може ли бити мелодијско обележје садашњости.
Вечна пријатељства са великанима Биљана Крстић је каријеру започела у поп-рок правцу, култним бендовима „Сунцокрети“, „Рани мраз“, а истом правцу је остала верна и на почетку соло кариејре. -Те песме када им се сада вратим, одају наивност, невероватно велику љубав, позитивну енергију. Имала сам част да ми текстове пишу великани попут Ђорђа Балашевића, Јосипа Боџека, Бајаге, Николе Чутурила, Жике Миленковића, Цвела, Сала Локнера. Изграђивала сам се уз двојицу најдивнијих и најбољих музичара-песника, Бору Ђођревића и Ђорђа Балашевића, створена су пријатељства за читав живот. Бора ми је, касније смо сазнали и рођак, кума сам са Балашевићем, са Горицом Поповић. Ми смо и данас стално на вези, на вајберу, ту смо једни за друге у каријерама. Поносна сам на богату биографију. Увек ту додајем сарадњу са Мандом у емисији „С оне стране дуге“, била сам штрумпфета са “Седморицом младих”, то је време турнеја које трају по два, три месеца, од Копра до Бара. Колико Вас је тај период музички изграђивао? - Велико је богатство што сам стасавала уз феноменалне бендове 70-их година, што ми је много значило за моју музичку мисао, љубав према музици. Много сам научила из тог периода. Није онда могао баш свако да свира и да пева, данас може уз различита помагајућа средства технологије. Доласком новог таласа као новог бунта, отвара се простор за музичаре који имају мањи дар, али добру идеју која их пробија и то је сјајно, сваки период доноси нешто своје.
-Многи бендови седамдесетих су користили етно мотиве, попут Лале Ковачева или Влатка Стефановског, постојало је интересовање, али је пред почетак овог века стасао највећи број бендова и то је период када се људи више окрећу традицији. Током студија на Факултету музичке уметности остала ми је урезана реченица проф. др Драгослава Девића, нашег еминентног етномузиколога који је на првом предавању рекао: „Традицију можете да волите или не, то је ствар избора, става, међутим морате је поштовати, она је део нашег националног бића“. Традиција омогућава живот, без ње нестајемо. На почетку века се појављују браћа Теофиловић, Сања Илић и Балканика, нешто касније Слободан Тркуља, Паја Аксентијевић, Бибер и многи други, но не смемо да заборавимо групу од које је све кренулко, то су „Хазари“ из Ниша. Оркестар је предводио Драган Миленковић Јога, били су заиста квалитетни, специфични, комбиновали су Византију, традицију, амбијенталну музику. Традиција је имала уплив и у другим жанровима, ваш суграђанин Влада Маричић одлично комбинује етно мотиве у џез обрадама, потом Васил Хаџиманов. Говорећи о актуелном столећу, говоримо о 21 години, током које се много тога мења. -Остало је још бендова после двадесет година, али су многи и нестали. Нажалост недавно је преминуо Сања Илић и то ће свакако оставити траг на групи Балканика. Драго ми је што они желе да наставе са радом. Људи повезују Балканику и Сању и налазе се пред тешким изазовом, желим им од срца да успеју и трају. Из тог првог периода преостали смо ми, Теофиловићи и Слободан Тркуља који је на сцену ступио нешто касније и по годинама је млађи. Посматрајући са становишта слушаности стиче се утисак да можемо говорити о доминацији турбофолка? - Треба правити разлику између турбофолка и класичне народне песме у извођењу великог оркестра попут Народног оркестра РТС, што представља један посебан стил. Ја сам одрастала уз такву музику и мени је то народна музика, све до Томе Здравковића, после не. Сматрам да је турбофолк упропастио читав концепт народне музике. Нажалост данас термин народна музика у ствари се односи на турбофолк. Све више младих се окреће том правцу, јер и немају алтернативу и мислим да медији греше не нудећи је. Колико су млади заинтересовани за етно мелос и такав начин креативног изражавања? -Због њих је важно да овај правац буде заступљенији. Имам вокалну радионицу „Бистрик“ у Београду, где су млади певачи из читаве Србије и изузетно ми је драго што ти млади људи који имају међусобно различит музички укус, долазе у вокалну радионицу. Имамо дивне младе девојке које су у завршној фази студија архитектуре, медицине, музици несродних факултета, али имају јаку жељу. Наравно има их и са музичких академија, али најважнија ми је та љубав према традиционалној музици и жеља да се она сачува. Бистрик традиционалну музику углавном представља само у иностранству. Има овде неких фестивала, наступамо, али то није довољно. Ово је проблем у чије решавање треба да се укључи држава како би се створио ред, а то не може преко ноћи. Морамо бити стрпљиви, чувати жељу и ентузијазам. Ви сте говорили о Балкану као најлепшој музичкој шареници? -Балканска музика је истински специфична, како инструментална, тако и вокална и у свету је одлично прихваћена. Бистрик и ја стварамо опус у којем су заступљени традиционални напеви и наших суседа, бугарске, грчке, мађарске песме, босанске, македонске. Мени је врло блиска македонска музика, јер сам и сама са југа. Музика показује да народи Балкана имају много више сличности, него разлика, комплетна музика ових простора има корене у антици. Постоји ли препозантљивост изворне музике са простора Србије? -Наша, српска, музика је препознатљива по трубачким оркестрима и ромској музици, вокални део је мало у запећку и Бистрик и ја промовишемо управо ту страну, варошке и градске песме с краја 19. века. Постоји и трећа страна где је ослонац певање на глас, из стомака, што је дивно, атрактивно, али опет је запостављена варошка и градска песма и ми смо борци да и она добије своје заслужено место као нешто најслушљивије и најлакше за учење.
Свака нумера, наступ је креативни израз, похвала души, али и борба за очување споне са прошлим које изграђује идентитет
Поновно извођење нумере из даље прошлости може да се сагледава као оживљавање уметничког дела. -Песма је попут живог организма, има свој почетак, развој и крај, али има могућност да се поново оживи на неки начин. Нисам поборник наглашавања аутентичности, јер је упитно шта је аутентично. Постоје снимци на бакарним плочама, али оне потичу из педесетих година и они су у архиви музиколошког института, али не можемо да говоримо како имамо снимак из 1900. рецимо, а многе песме потичу из тог периода. Чим отпевате изворну песму, ви јој дајете свој печат, лични израз и противник сам сваке икључивости. Најважније од свега је да песма настави свој живот и да не прекидамо ту нит. Волим да песму стилизујем, прилагодим данашњем времену, јер је поента да буде слушљиво данас, а да је тако вратимо на извор. Пример је песма „Из полиде бабу“, са границе Македоније и Косова, где постоји босанска верзија „Иде бабо сејмени“, мелодије су сличне, текст такође, а опет се разликују, тешко је наћи прву, јер је је песма имала свој пут, кренула и путује, то је феноменално, јер свако преносећи је, обогати на неки начин.
"Глас Подриња"
