Коњи мајора Добре

Ратомир Мића Николић, често седи на свом кревету у малој кући, близу много веће коју је сазидао пре више од пола века на почетку улице Маре Лукић Јелесић у Шапцу. Окружен је успоменама на своје бројне претке, чији ликови нас гледају са урамљених и већ пожутелих фотографија на зидовима старе, мале куће.

Мића је синовац познатог одгајивача коња из Шапца мајора Добре Николића.

мајор добра николић

Родоначелница чувене камичке породице Николић је бака Ката која је имала чак 11 деце, осам синова и три кћери. Најстарији син, који нас у овом случају највише и занима је Добра, рођен је 1888. године. Никад се није женио. Завршио је Вишу генералштабну школу 1912. године у чину потпоручника. Учесник је оба балканска рата. Тешко рањеног његови војници су га пренели преко Албаније до Крфа, где се опоравио али му је нога због прострелне ране остала укочена у куку.

Најпосле био је војни командант Суботице у чину мајора 1921. године. По пензионисању, годину дана касније вратио се у родни Шабац.

Историчар Богдан Секендек у својој књизи „Камичак кога више нема „ пише да Добру 1923. године Јова Крсмановић поставља за управника свог добра Крсмановача и тако је мајор Добра Николић, бивши солунски борац, ратни војни инвалид постао стварни газда Крсмановаче али не и њен власник. Страдао је (стрељан) са бројним виђенијим шапчанима тог доба,( већ првог дана) од нове револуционарне власти у јесен 1944. године на железничком мосту на Сави.

-Мој стриц мајор Добра био је строг али правичан човек, прави војник, једном речју официр какав се само пожелети може. Оформио је своју тркачку шталу у којој су били искључиво енглески пунокрвни коњи. Прва је била омица Драгана која је 1927. године као двогодка, два пута победила у Шапцу, а одличан резултат имала је и као троготка на хиподромима у Шапцу, Београду, Сарајеву, Новом Саду, Пожаревцу и Ваљеву. Ту је и Расима и њен потомак Камичанка, затим Дафина, победница трке у Сарајеву 30. јуна 1930.године. Тада је кажу очевидци победила за главу испред Грлице, познатих одгајивача тркачких коња, Берића, присећа се Мића и додаје: „Кобила Драгана даје ћерку Гордану. И она је добро трчала, а значајније резултате остварила је и Љиљана, коју је Добра купио у Љубичеву.

У његовој тркачкој штали одгајена је и Парашница, Драганина мајка победница Југословенског дербија, 27. јуна 1937. године. Поред осталог освојила је 100.000 динара, што је у то доба био велики новац. Победу је остварила у јакој конкуренцији. Главни ривали су јој били коњи градоначелника Београда Владе Илића и Дунђерских, Ђорђа и Гедона. Парашницу је јахао Ђока Марковић и на циљ су стигли убедљиво први, за две и по дужине испред, другопласираног Цигарете 2.

Парашницу је после њених сјајних резултата купио Раде Петровић, трговац из Београда и у част своје најбоље кобиле, целу шталу назвао њеним именом. Тако је она трчала за шталу названу њеним именом.
Доктор Тодоровић мајор Добра Николић били су сувласници штале Посавина. Заједно су у ергели Љубичево 1935. године купили Нарциса, који је 1938. Године био победник Југословенског галопског дербија.

мића николић

Времешни старина Слободан Петровић, шапчанин настањен у Београду, коме је Добра био ујак, имао је каже свега седам година када је мајор Добра са својим коњима „харао“ на хиподромима широм Србије. И он се сећа Драганиног шампионског галопа у Суботици, када су освојили прву велику новчану награду али Добра је сав новац од награде потрошио на чашћавања и лагодан живот, те му је на крају тетка помогла да се са братом Данилом и шампионком врате кући. У његовом памћењу поред
Парашнице остао је и Добрин коњ чудног назива, Манитаба (име покрајине у Канади).

Добрине коње запамтио је и описао у својој књизи „Крсмановача“, један од најталентованијих ученика Данила Николића, касније његов искрени пријатељ Стојан Мрђа. Он је највише запамтио мајку и ћерку, кобиле Драгану и Гордану које су биле мркожуте боје, више доратасте. Памти и кобилу Кусу, која је често предводила Добрин „чопор“ коња. Ту спада и леп, крупан и седласт пастув, више зекан него белац, отац многих будућих миљеника хиподрома. Звао се Гидран. “У Крсмановачи тих година све је било посвећено коњима. И плодоред, шта ће се које године сејати и на које парцеле, као и свакодневни живот. Било је на том газдинству и свиња, радних волова и радних коња, али све је то било у другом плану. Може да нестане хране за сву стоку, али не и за елегантне лепотане који су понос и власника Јове и господина Добре, потенцира Мрђа.

Коње је од раних јутарњих сати, после храњења и тимарења изводио Мома Петровић, по њему само знаном редоследу, будуће победнике на тркама у Шапцу,Београду и ко зна где још.
Једно време је главни тренер био Драган Петровић. Мома и Драган су били из Мајура, а и дечаци, џокеји, такође Мајурци.

РАДОСАВ НА ХИПОДРОМУ САЗНАО ДА ЈЕ ДОБИО СИНА
Радосав Ерић из Мачванског Метковића, који је живео читав век, живео је за коње и њима се дичио на хиподромима широм Србије. Знао је и пешке да оде у Београд на Цареву ћуприју да би показао колико вреде његови љубимци.

дане николић крај кобиле драгане

Угледао је свет 1891. године на Светог Николу у време владавине краља Милана. Сећао се и у 100 години далеког претка Петра. Памтио је прадеду Милована и деду Јосипа, а најбоље свог оца Танасија. Лоза Ерића у Мачванском Метковићу дуга је три века. Заједничко за све је да су волели коње.

-Мој отац Танасије гајио је коње за рад на њиви. Имали смо Мицу. Она је ождребила Јабучила и то је био први ждребац кога сам ја узјахао са 13 година, присећао се свог ватреног крштења, када је пројурио на Јабучилу преко великог травњака, који је служио за испашу говеда и припрему грла за трке.
Држао је искључиво енглеске пунокрвњаке, а одгајио их је преко 60. За њих је живео и њима се дичио.
Луцију је купио белгијски конзул. Вредела је пет обичних коња. Раније су награде биле веће. За два прва места у Београду могао си купити скоро хектар земље, али требало је коња издржавати, а то доста кошта, објашњавао је својевремено старина.

Посебно памти 1921. Годину, када је на хиподрому у Шапцу сазнао да му се родио син Чеда. Јахао је Лицка са 12 килограма већом тежином и победио у општој трци.

Литература: „Камичак кога више нема“Боград Секендек; „Крсмановача“ Стојан Мрђа“