Екстра, фул, фенси и велики лајк за српски језик

Међународни дан писмености, 8. септембар, Србија је дочекала са два одсто неписмених, што Републику Србију сврстава у ред земаља са високим процентом неписменог становништва. Постоји неколико критеријума за одређивање писмености, основни подразумева способност да особа уме да прочита и напише текст из свакодневног живота. Оно што забрињава је број функционално неписмених и оних без елементарног познавања правописа и граматике српског језика. Да ли су медији одговорни за кварење језика, или су само најлакша мета за критику, покушали смо да одгонетнемо кроз разговор са учитељица Основне школе „Мајур“ Јасмином Јанић.

-Сведоци смо посредством средстава масовних комуникација, свакодневне неправилне употребе - злоупотребе српског језика. Деформисање истог путем непотребних туђица, фраза, неологизaма и варваризма, доводи на моменте до непрепознатљивих облика нашег матерњег језика и његове потпуне деформације, против чега се треба борити свим средствима, ни једног момента не бежећи од новог времена и нових речи које собом носи, али не одступајући од лепоте и бескрајне употребљивости српског језика - истиче Јасмина Јанић.

Српски језик, медији,култура, (не)поштовање стандарда
-Медији постају својеврсна причаоница, нека врста друштвене протезе за оне који силом прилика (или сопственим избором) живе по плиткој површини глобалних културних стандарда, на којој не постоји ништа што се не види, ништа што није откривено. Односно, живот без „докумената о себи самом“, живот без доказа и није неки живот, а живот који није обзнањен свету као и да се не живи. Тако је приватни живот као бизнис пројекат - постао не само реклама по себи - испостављање приватног живота на увид јавности су, на неки начин, доказ страшне усамљености, нека врста синдрома острва од којег пате јавне егзистенције. Комуникација са јавношћу на личне теме, монетом која се зове приватни живот, јесте симболичка замена за блискост које нема, за пријатеље, који су изгубљени на путу до успеха. Свет, јавност, те магловите категорије постају сурогат пријатељи. Отуда није чудо да је однос према стварности данас суштински само однос према објективу фотоапарата који ће доказати свету да смо живи. Није чудо да људи уместо да пишу разгледнице са Јужних мора својим најближима, они се дописују са магловитим и безизражајним „очима јавности“. Далеке дестинације, које као туристички модел постају све популарније и код нас, постале су, такође, својеврсни статусни симбол - додаје Јасмина.

Јасмина Јанић

Проблем нису искључиво медији, већ и читаво друштво својим вредностима утиче на младе нараштаје креирајући слику која не одговара реалности. Слава, гламур, престиж постали су примарни мотиви живљења. Колико смо оставили простора за себе и интиму у ери Великог брата?
-Није више довољно имати скуп аутомобил и остали стандардни инвентаријум „успешне егзистенције“. Сада тај новац мора да се види на фотографији, са далеких острва, мора бити приказан некоме, иначе као да уопште и нисмо живели. Али, ако немате пријатеље са којима комуницирате, увек су ту медији. Све што се не може поделити са неколико пари блиских очију - може се поделити са целим светом. Управо у том малом детаљу, изгледа, лежи та парадоксална суштина савремених медија. На место вести, анализа актуелних тема и документарних емисија, у ударним терминима долазе садржаји који су по својој природи једноставнији, забавнији и спадају у област разоноде, као што су шпанске серије, ријалити, приче о шпијунима, насиље, криминал, као и разне друге серије тог типа. Нео - турбо фолк представља атак на грађански морал и укус такозване урбане публике.

Језик у културном запећку
Често чујемо да је култура скрајнута, те да нису довољно заступљени едукативни садржаји који образују јавно мњење и подучавају. Позајмица, туђица у српском језику је одувек било. Шта се променило када је стање постало аларманто?
-Свакодневно можемо чути и видети грешке у акценту и изразима. Масовни медији постају моћно средство злоупотребе српског језика. Иако српски језик полако обитава у културном запећку, иронично је то што су производи као што су радио, тв, компјутерски чипови, учинили највише да се прошири популарна култура заснована на медијима. Што смо више успевали да створимо медијски интензивно окружење, то се српски језик све више културно повлачио. Млади често користе поштапалице као и улични жаргон. Речи смараш, екстра, фул, ово-оно, ликуша, фенси, ин, лајковање....само су део жаргона данашње генерације. Њихова комуникација се своди на „четовање” преко интернета или размене смс порука, где је употреба великог слова, знакова интерпункције занемарена. Употреба слова “w“ уместо „л“ (wепо, сwатко, маwo...), “ае“ уместо „хајде“, писање упитне речце „ли“ и негативне речце „не“ такође се занемарује, везник „јер“ се не разликује од упитне везе „јел“ (јел морам да учим, јер идеш?....). Може се констатовати да се културни центар врти око медија, док се српски језик налази у њиховим орбитама на безбедној удаљености. Било би лепо да врате (репризирају) све оне лепе емисије о језику које су некад биле у оквиру школског програма. Тако би људи који пажљиво прате информативне емисије били у прилици да чују и науче да, на пример, госту треба захвалити на гостовању, а не захвалити му се...За 98% страних речи и израза постоје лепе српске речи и изрази (сем новонасталих, углавном везаних за електронику и рачунаре).

Време без идола, замена приоритета
„Не веруј у идоле у лица са филма и насловних страна, ти можеш без њих..“ Могу ли млади, али и они мало старији да опстану без идола?
-Једна од реченица коју је изговорила Луна Лу: „На овом ивенту ми смо били иза бекстејџа и видели смо много селебрити.“ Идеја воајеризма, као врхунске забаве добила је нови друштвени модел - идола који кад нема шта да каже, верује да су свађе, вређања и урлање најбољи аргументи добре комуникације ријалитија. Медији су га учинили неком врстом вође у друштву у ком се налази. Он осваја простор. Остали ћуте и гледају своја посла. Ово међутим, није само слика нашег „VIP“ миљеа, ово је слика Србије. Међутим, претходно описан културно - медијски образац прихваћен је као несумњиво „прогресиван“, наглашава саговорница и тврди да је „заборав предворије смрти“.

Да ли то значи губитак човека?
-Мислим да значи и да се враћамо на најпримитивнији робовласнички однос. Да, у савременом свету постајете у ствари роб. У том смислу медији су врло опасна алатка. Они се онако ушуњају у вас, у вашу кућу, вашу културу, језик и почну да делују. Неостварене ствари постану истините, почнете да живите туђе животе, а мозак је све мањи и мањи, претворите се у диносауруса. Огромно тело, мали мозак, мало размишљања, мало самосвојство. То је погубно за човечанство, погубно за цивилизацију уопште. Чији смо ми заправо робови? То је питање, ко је онај ко одређује начин нашег понашања, нашег говора? Ниче каже да све што је умрло и требало је да умре.

Детефизам, или стална борба?
-Човек се не сме препустити, не сме онако формалистички да каже: „Шта ја ту могу, то је тако“. Шта можемо да учинимо да то променимо? На првом месту образовање, затим култура, јер је она нешто што је припадало елити, мислећим људима. O тој елити пише Вук Стефановић Караџић који у писму загребачком листу Прозор каже: „Виша класа у народу ваљало би свој језик љепше и чистије да говори, да је од народа ученија, мудрија, уљуднија, складнија и родољубивија. Али у наше је више класе то све наопако. Истина да су многи од господе наше учили и знаду неке науке које народ прости не зна; али то су понајвише учили како каке знате, који су многима разуму и срцу учинили више штете него користи; у осталоме пак они су се потуђили од свог народа и од његовијех обичаја; поред туђих језика на којима науке слушају. Заборавили су српски и мислити, и њихов народни језик, којега силу и сладост и богатство они већ и не познају, чини им се прост и сиромашан, зато су га искварили и једнако га кваре.“