Јовишини галопери за незаборав

Јовиша Берић из Маова, близу Шапца је цео свој животни век посветио тркачким коњима, пунокрвне енглеске расе. Некада најбољи ђак Шабачке гимназије, школовање није наставио у Београду, као што су то обично радили школарци његовог узраста. Одгајила га је бака, јер му се мајка преудала у Накучане кад му је било шест месеци.
Јовиша је био привржен селу и великом имању које га је дочекало у Маовима. Рано је преузео домаћинство постајући велики произвођач хране, узор за Поцерце и све утицајнији на тржишна кретања у Шапцу. Производњу је заснивао на преко 300 хектара плодне земље.
Липица, како се звао атар у Маовима, где је рођен 1899. године, била је уређена и сва у једном комаду, као да је земљиште комасирано. Било је то имућно домаћинство о чему говори и чињеница да је вршалица у Јовишином пространом дворишту радила 10 дана, те да су имали самовезачицу, а у шталама и оборима поред коња доста говеда, свиња, оваца...

Његово „оштро око“ знало је да процени свако грло (коња), да ли је спремно за трку или не. Његов допринос шабачком крају на унапређењу и афирмацији коњичког спорта је немерљив

Газда Јовиша је био наочит момак. Запамћен је као увек елегантно обучен човек, господских манира. На глави је носио шешир, а у руци штап. Тако одевен, одважан и самоуверен, био је често присутан на хиподромима широм бивше Југославије и света.
... Његово „оштро око“ знало је да процени свако грло (коња), да ли је спремно за трку или не. Његов допринос шабачком крају на унапређењу и афирмацији коњичког спорта је немерљив.., пише Миодраг Д. Миловановић у својој књизи „Играли се коњи врани“.

НЕПОБЕДИВИ
АЛЖИР И МАК-АДАМ
Прву кобилу Јовиша је купио од Дунђерских. Звала се Херцеговина. Она је ождребила Грлицу, а отац јој је био Фрушкогорац.
- Берићи су имали преко 100 тркачких грла. Њихов Мак-Адам је добио трку Града Београда. Викторија је ждребе од Вишкопије и Фантаста, који је узгојен у пастувској станици у Шапцу, а власништво је др Леона Коена. Алжир је био непобедив. Клели су се у њега. Између осталих победио је у трци за пехар председника Републике 1946. године. Његово порекло је од Леванта и Аните, истиче Радован Машић, познатији по надимку Раче из Мрђеновца угледни хроничар богате историје коњичког спорта у Шапцу и околини.

БЕРИЋИ ОПЕТ ЈАШУ, УНУЧАД ДАРКО, ЂОКА И НЕМАЊА НА КОБИЛИ ВИХОР

Следеће грло био је Витез Марко од мајке Вишкопије и оца Краљевић Марка.
Са сетом се сећа Јовише и његов „унук“, треће колено Милета Берић из Маова, који каже да се данас доста тога променило код њих, пре свега због аграрне реформе и смањења земљишног поседа.
- Сећам се да су шинским колима возили храну за коње у Београд. Наши коњи су у једном дану остваривали и четири победе. Неприкосновени су били Алжир и Мак-Адам, додаје он.
У 1952. години Алжир је само једном био други. Тада га је победила Вихорка, власништво Милана Живановића из Табановића.

Алжир је био чудан коњ. Немиран, висок, неукротив. Обично је стартовао последњи, да би у финишу престизао све ривале и низао победе

Са оцем Милошем, наставио је Јовишиним трагом. Отац сада због старости одустаје, али он упорно наставља даље. У ергели Бечеј купио је својевремено кобилу Луну, од Лепојке и Блекија. Она је остварила пет победа и ождребила исто толико ждребади. Сада има 13 година и веома добро изгледа.
Још памти шампионске галопе Аните, Афродите, Винка и других грла.
Јовиша је најмање имао једног тренера, три џокеја, више шталских момака и ковача.
Први тренер код њега је био Јосип Колар, затим Славко Поповић, Славко Паровић, Воја Јањић и други.
Први џокеј је био: Фрањо Банда, а најдуже Милорад Личанин и на крају Гвозден Алексић.
Први се у тркама уздигао пунокрвни Рубин. Грлица је имала доста успеха на хиподрому у Шапцу. Дизала је на ноге публику и код Цареве ћуприје у Београду, а неки хроничари истичу да јој ни Европа није одолела.

Aлжир поносног погледа

... Алжир је био чудан коњ. Немиран, висок, неукротив. Обично је стартовао последњи, да би у финишу престизао све ривале и низао победе.., пише Новица Прстојевић у књизи „Пошетали шабачки трговци“ и закључује да је Јовиша умро у јесен 1966. године, а у дугој колони на његовој сахрани, виђени су и галопери, погнутих глава, као људи, испраћајући тако поред газде и век у коме су низали победе у бројним тркама.

СА СРЕЋКОМ У ЛЕГЕНДУ
Мрка доратуша Срећка осветлала је образ коњарима у Мачви, данас далеке 1960. године на хиподрому у Београду ( Царева ћуприја). Купили су је у Шумском газдинству Кленак, где су постојали одлични услови за држање и тренинг коња, а у престижној трци за пехар председника Републике 1960. године, јахао је чувени џокеј Урош Радоњић Лекић из Штитара.
Тако се збио несвакидашњи случај о чему Миланка Живановић пише у „Мачванским новинама“
... Зар обичан мачвански сељак, аматер, непознати џокеј са још мање познатом Срећком да освоји главну награду, пехар председника Републике, шапутало се у гледалишту, падоцима, на стази београдске Цареве ћуприје, давне 1960. године. Била је то сушта истина...
Срећка је пре тога трчала у променљивој форми. Три године за редом освајала је „Пехар победе“, једну од најпрестижнијих трка на Шабачком хиподрому, установљену 1955. године. Тако јој је победнички пехар у овој трци припао у трајно власништво. Наравно, најсрећнији су били у Шумском газдинству Кленак, њени власници, који су тако и практично потврдили да улагање у Срећку није било узалудно.

Литература: „Играли се коњи врани“ Миодраг Д. Миловановић; „Пошетали шабачки трговци“Новица Прстојевић; „Мачванске новине“ по тексту Миланке Живановић; лична архива Милете Берића из Маова и стручни савети Радована Машића- Рачета из Мрђеновца