Skarlet O Hara краљица штале Драгољуба Марјановића

Драгољуб Марјановић из Штитара, коњичком спорту посвећује велики део свог времена, али без обзира на то никада није каснио на посао возача у Зоркином Транспорту, где је и зарадио пензију. Приоритет од раних јутарњих сати је тренинг коња, после би возио супругу на посао, а онда се припремао он. Скоро сваки део слободног времена користи за одлазак на хиподром у Шапцу, а знања о коњичком спорту, „упијао“ је поред деде Немање.

У њиховој штали, када је коњарство у питању све почиње од 1981. године. Прво су купили Галеба, ждребе од шест месеци које из здравствених разлога није потрчало. Потом је из ергеле у Чачку стигла кобила Красна. Она је ождребила Кутузова, Кавалу, Каскаду, Канонаду и Криз Дансера. Сви су трчали с мање или више успеха у Србији и Босни и Херцеговини, док је Кутузов успешно наступао и на хиподрому у Бечу, под „диригентском палицом“ београђанина, данас почившег, чувеног коњара Аце Младеновића
Када су продали Красну, Марјановићи су купили кобилу Сијера Дор од Милоша Иванковића Ере, која је освојила неколико награда у тркама у Београду и једном у Бечу. У приплоду је дала: Сицилију, Сару, Салве Маграну, Селтика, Скалу1, Сократа и Сану Дор.

Бљеснула је пуним сјајем као трогодка, освојивши пет првих места све у класним тркама, узастопно. Сличне резултате поновила је и са четири године, освојивши пет првих места у исто толико трка

-Сицилија је као двогодка три пута била у пласману. Као трогодка се повредила и враћена кући у приплод. У припусту са ждрепцем Маграном, ождребила је 1998. године Скарлет О Хару, перјаницу и најбољу кобилу наше штале. Као двогодка остварила је два прва и једно треће место. Бљеснула је пуним сјајем као трогодка, освојивши пет првих места све у класним тркама, узастопно. Сличне резултате поновила је и са четири године, освојивши пет првих места у исто толико трка, каже Драгољуб Марјановић, истичући посебно успехе љубимице своје штале у Пожаревцу, када је два пута узастопно победила у Меморијалу Благоја Урошевића.

У приплоду је дала три ждребета, а завршила у школи за јахање у Новом Саду.

Драгољуб је после тога купио кобилу Џинџер у ергели Сурчин која је била победница Српског дербија.
Историја коњарства у његовој породици дуга је скоро пола века. Значајан допринос у том својеврсном „мозаику коњарства“ дали су и други одгајивачи брзих коња у Штитару. Драгољуб памти да су у једном периоду имали осам двогодаца у тркама широм Србије, сви из овог села код Шапца.

Драгољуб Марјановић

-Ми тренутно у штали имамо кобилу Кинли. Она је пореклом из ергеле Карађорђево. Њена ћерка, такође у нашој штали је Корона Бејби. Има 18 месеци и очекујемо ускоро њено учешће у тркама. Име смо јој дали по корона вирусу који се појавио баш када је она ождребљена, додаје Драгољуб.

У послу око коња највише му помаже супруга Душанка, брат Драгорад и деца. Међу овим младима истиче се ћерка Марина. Она му је десна рука.

Од јахача, највише прилика дао је Тики Вујковићу и Ђорђу Перовићу.

И даље намерава да се бави овим динамичним спортом, а следећа станица по свему судећи биће Немачка, где намерава да купи расну кобилу.

Љубав испод трошних наслана
Шездесетих у трошним насланима држали су десетак коња, а у каријери дугој пола века имали су више од 50. Тешко је данас сетити се свих имена доратуша, алата и вранаца који су породици преминулог Јована Смиљанића, вредног домаћина из Мачванског Белотића, обезбедили вечну славу, престиж и углед у селу, међу одгајивачима тркачких коња и љубитељима овог спорта.

Ђорђе Перовић и Драгољуб Марјановић

И данас у овом питомом мачванском селу „жива је слика“, када су Јована навијачи носили на раменима узвикујући његово име и Живео! Његовом Змају, Силном, Мементу, Мачванки... стављали су ловор око врата, а Брку, Лекиног, Брану, јахаче шампионских грла, бацали су увис, дочекивали у наручје и славили.

Први је био Обилић, алат без белеге. Запамћен је као лепотан, као „лутка“.
Газда Јован је својевремено говорио о једном случају са пијаце у Бијељини. Тада је са оцем продавао свиње, а у таљигама је био упрегнут Обилић. Неки Босанци нису хтели да купе свиње без коња. Платили су колико је Јованов отац тражио. Пет хиљада динара је у то доба била велика пара.
Са тешком муком Јован се растао од Обилића. Много је волео овог коња.

Потом су дошли други, који су постали живот деде Милована, оца Момчила, стрица Боже и његов.
Стриц је кажу из Београда дојахао на Змају. Био је вранац, готово непобедив у Богатићу и Шапцу. Сељаци су га с дивљењем посматрали.

Нове наде Јованове штале, његов отац је купио у ергели Зобнатица. Били су то ждрепци Силни и Лабуд. Силни је већ 1966. године освојио вредан пехар у Београду. Јахао га је Живорад Божанић из Штитара. Управо овај коњ је Смиљанићима прокрчио пут у славни свет коњичког спорта.

С великим задовољством Јован је причао и о кобили Драгани. Купљена је у Богатићу и дала сјајно потомство.

-Коњ мора да се храни по мери, посебно зими. Зоб је неизбежна али ни мало ни много. Апред трку храна коју сам ја давао се знала. Седамнаест свежих кокошијих јаја, прање уста и који гутљај воде, говорио је Јован своју тајну, дуго чувану, наглашавајући да је на једној трци у Богатићу, кад се међу 12 коња нашла његова Маратонка, а јахао је Брана Петрић и после пет поновљених стартова кренуо са закашњењем и победио фаворизованог вранца из Београда.

Навијачи су га бодрили речима:“Алал вера Јоване“, а радосни поклици су долазили са дрвећа, импровизованих трибина, таљига и шпедитера, којима су долазили да прате трке у Богатићу.
Смиљанићи су у штали имали и кобилу Гидру. Она је ождребила Валку, а ова непобедиве шампионе коњичких тркачких стаза, међу којима се издвојио Виктор ро. Често га је јахао Лекић, а власник је посебно издвојио Викторову победу против у то време непобедивог вранца из Кормана.

Почивши Јован својевремено је приповедао и о томе како је изгледала погребна поворка приликом сахране његовог оца Момчила 1971.године. У њој су поред много људи ковчег пратиле и кобиле Маратонка и Мачванка, шампионке које је покојник много волео. Прича се да је испуњена његова жеља, а на сеоском гробљу, где је сахрањен примећена је необична мирноћа и погнуте главе ових четвороногих лепотица из Смиљанића штале.

Мачвани неизмерно воле коње

Јована је љубав према коњичком спорту терала даље. Борио се свим силама да очува примат својих коња на хиподромима широм земље.

Тако је његова Медина са дербистером Караваном дала Мемента, Младенку и Мачванку, коње који су га дефинитивно сврстали у ред врхунских одгајивача тркачких коња. Печат у тој историји славних Јованових коња, ставила је Маратонка. Јован је имао безгранично поверење у ову кобилу и кад је она била у трци никога се није плашио. Подједнако је била добра у трци али и у фијакеру. Сви су јој се дивили.

Љубав према коњичком спорту, дуго је код Јована потискивала у други план све неправде и финансијске потешкоће. А онда је чврсто одлучио да престане.

Оне трошне наслане, с почетка ове приче, где су се годинама „шепурили“ његови лепотани, заменили су обори пуни свиња. Ту је велика двоспратна кућа и шупе у којима су трактори, комбајни, сејалице, плугови...