Живот и дело

Поводом обележавања пола века сликарског рада, 6.000 насликаних уља на платну и 55 самосталних изложби, Слободан Топаловић из Липолиста издао је монографију у којој је све поменуто сабрао.
Поред сликарске исповести књига је богато илустрована фотографијама, репродукцијама ауторових слика и другим које говоре о местима где је излагао и људима који су присуствовали тим изложбама.
Његова прва слика, под називом „Сватови“ приказује веселу параду фијакера на некој мачванској свадби. Слободана су прославиле слике прозора у различитим приликама и с различитим обележјима. Не заостају ни слике коња, разни етнографски мотиви из прошлости Мачве, асоцијације на ликове из породичног живота...

Посебан импулс у раду, добио је од Мачванске сликарске школе коју су предводили Милић од Мачве и Миливоје Мартиновић.
- Са тим првим признањем убацујем сву енергију у свој даљи рад. Цео дан радим на њиви, а до пола ноћи не спавам. Укућани ме баш нису разумели и видели су да се са мном нешто чудно дешава. После кратког времена мени стиже писмо, бели дугачки коверат. Писмо је било од продајне галерије. Обавестили су ме да је моја слика продата. Купац је била Београђанка Лена Костић. То је било као гром из ведра неба. Вест је брзо експлодирала по целом селу. Онај Бошков продао слику!, присећа се Слободан.

Али кад је наишао на прва „спотицања“, легендарни Милић кога сматра својим првим учитељем и коме је и споменик подигао у сопственом Етно селу му је рекао да му је помогао да постане сликар али не и да „штанцује“ слике.

Радује га што је младалачку љубав према сликању, још из школе у родном селу успео да финансијски валоризује на велико чуђење неких својих мештана који су сматрали да напредак угледног и богатог домаћинства Топаловића, зависи искључиво од његове оданости селу и раду у пољопривреди. Слободан се много трудио, за штафелајем али не на штету пољопривреде, што му је било посебно напорно.
Наставио је са упорним радом никада не запостављајући прву љубав, што је и резултирало бројним другим сликама и изложбама.

Изузетно је срећан што је у сликарско коло увео и своју децу Милана и Раду. И они су већ излагали, а за даље каже све зависи од Божије силе.

У монографији говори и о више других својих изложби слика. Сарадњи са културним институцијама града Шапца и манифестацији „Руже Липолиста“ чији се део одвија у његовом етно селу. Није пропустио да помене и бројне личности које су отварале његове изложбе, као што су Драгиша Пењин, Никола Девура, примаријус др Предраг Тојић и Мома Димић.

- Доста слика остало ми је на ударним местима по хотелима, а многе су се нашле код колекционара широм земље и целог света. Да би одржао тако интензивно излагање и представљање ја сам непрестано и махнито сликао, што ми је чинило задовољство.
Задњих година сликам кући, закључује Слободан.