Једино још Сава има душу

Георгије Вукомановић (Ђока рибар) рођен је у Кленку, на Пецари. Тако се и данас зове део села где су Аустроугари некада пекли ракију и извозили је у своју земљу. Кад су Ђокини родитељи одлучили да се преселе, тамо није било ниједне куће, није било струје, само један бунар подаље, река и шума. Живели су ту и рибарили. Били су „старији“, пребацили четрдесету, Јела је имала ћерку од двадесет година, Крста три ћерке из првог брака, кад га, игром случаја или судбине, „занесе мати“.
- Била је у прелазном добу и шта ће, ‘aјд’ сад да се роди па да видимо шта ће бити. Ако буде женско, бацићемо га у Саву, шта ћемо, имамо четири женска детета, не знамо ни шта ћемо са њима... Тако су размишљали.

СВЕ ЈЕ ДРУГАЧИЈЕ
Истина је закопана. Све је лаж. Све је монтирано. Сви се само додворавају, нико нема своје ја. Телевизију мало гледам, не знам шта би могло да ме занима... Једино се насмејем мало скривеној камери. Све је напамет научено.

Ђока је рођен 10. децембра ‘52. али га родитељи нису пријавили док није „закмечао”, да виде хоће ли бити здрав. Почетком наредне године, „озваничили су“ сина.
- Мете мој Крста на крпу мало шећера и стави ми у уста. То је био слаткиш. Била беда, мука... мати није имала млека, подигле су ме две козе... Они су рибарили, а ја сам остајао сам кући, мали, терај само. Имали су бубњеве који су трајали око годину дана, потапали кудељу у плави камен да би опстала у води, отац је сваких пет дана вадио па је морао два дана да суши. И све на весло, није било мотора. А кад дува кошава, он направи једра и ‘ајд полако. Живело се... није се имало, ал’ се није примећивало.

ЖИВОТ МОРА ДА ЛАЖЕ
Живот лаже да би живео. Мора да лаже. Кад би ти све рекао како ћеш проћи, не би га живео. Надамо се да ће сутра бити боље. Ова година јалова, биће боље догодине. Лаже ме. Да ме није лагао, не би догурао до седамдесете. Он ме само лаже, ја само напред. Биће боље. И данас ме лаже. Живот је највећи лажов.

Када је дошло време, кренуо је у кленачку основну школу. Свакога дана је пешачио четири километра у једном смеру и био задовољан. Каже да се лепо одрастало, без таблета и телефона, рачунара и осталих сокоћала. Играо се са другарима и пентрао по дрвећу, али када је завршио пети основне – „довиђења, терај на Саву, треба неко да помогне оцу“.
- Тако је то било. Ја мали, он матор и нервозан, никако нисмо могли да се уклопимо. Нисам имао оца, него деду. Нисам ја Јели требао, ћерке су се већ поудавале...

Изем ти Америку
Ђокин деда је био рибар. А онда је, када је Крста имао три године, „нешто забрљао, збрисао у Америку и никад се није вратио.“
- Послао је оцу све, и новац и карте за Америку, обезбедио агента који ће да виче: Вукомановић! Овај раздужио пушку и две јунице продао, а када је чуо да је тамо прохибиција, све зауставио и није отишао. „Изем ти државу у којој нема ракије“, рекао је и то је био крај Америци. Одустао је од путa и наставио да рибари. Кад сам га питао: „Што ниси отишао?“, он мени: „Да сам те одвео тамо, погинуо би у Вијетламу“. Није знао да каже Вијетнам, каже Ђока и смеје се од срца.
Данас мисли да је боље што се није остварио амерички сан: „Не би моја деца више била Срби, не би говорила српски, ко оде тамо, не враћа се.“

Ђока је званично почео да рибари у тринаестој, иако је пре тога помагао оцу. Од тада је стално на реци. Цео живот. Кад се оженио Милком, продао је „то мало куће“ и преселио се на аду. Рибарили су и гајили децу, два сина и ћерку. Историја, посебно породична, има обичај да се понавља. Синови су, као и он некада, напустили школовање у петом основне да би помогли оцу у рибарењу.
- Није се могло, нису имали услова. Били су пред самоуслугом на пијаци сваки дан. Ишли су чамцем преко, онда у колица и гурај. Пазаре шта треба и врате се. Са мном ‘ватали рибу као мали, стално су радили, нису пили, нису пушили до двадесет и неке. Здраво сте одрастало.

БУБА ВИШЕ НЕ ЦВЕТА
Тридесет година буба више не цвета, Сава је загађена. Та буба се ‘ватала на струк, а кечига на бубу. Ми наведемо пуно бубе па метемо у ‘ладовину у барку да се не осуши и онда на удицу. ‘Ватали смо доста кечиге.
Сава никад није могла да се пије. Само причају. И кад сам био дете била је загађена. Пило се из разора, где су пролазила коњска кола, али није било хербицида, нико није прск’о.

Браћа су рибарила заједно док се Миленко није запослио. Саша рибари и данас. Није хтео да напусти Саву, каже Ђока.
- Oстао je сам па је нашао другара са којим рибари. Мучи се, тешко је по овим садашњим законима поштено радити и зарадити. Кад је Дулић био министар, морали смо да полажемо за рибаре, као Паја и Јаре. После четрдесет година рибарења, морао сам да полажем испит пред комисијом. Положили смо некако, из главе, Саша и ја, и од тада смо званично рибари. Ко год је дошао на Саву био је беда, а нико се није обогатио. Нико није у обавези да ти узме рибу. Април и мај тотална забрана. Нема лова. Од чега да живиш два месеца? Некада је било другачије, али је зла било увек.

У једном периоду, не тако давно, Вукомановићи су имали ресторан. Некима су „на увце“ свирали, неке веридбе су пале као опкладе, јела се добра риба, мерачило се. Много Шапчана је ту долазило.
- То је било да се преживи. Што се у’вати да се прода, да се не носи по пијацама и улици. Трудили смо се, баба (супруга Милка) пекла је од сто до сто педесет порција. Ја јој давао да пије пиво да би могла да издржи да стоји уз таландару. Лепо смо радили.

Морам ноћас да уловим
Ђока нема пензију, прима социјалну помоћ последњих пет година. Каже да никад није било лако, да је живот лисица.
- Ноћ долази, грабљивице иду по плен да би прехраниле себе и младе. Ко je уловио, преживеће. Ко није, чека следећу ноћ. Исти је тај живот наш. Никад није било залиха. Био си стални ловац као звери. Живот од данас до сутра. Увек сам размишљао: Морам ноћас да уловим, да прехраним породицу. Ако ми то узму, мртав сам. То ми је све.

УБИ НАС ПАМЕТ
Златног караша и лињака било је на тоне у бари Трсковачи у Платичеву док је нису исушили. То је била бара преко два метра дубине. Отац и ја остајали смо тамо по месец, два дана, појели би нас комарци. Бара целу ноћ прича, слушао сам змије, жабе, то је била музика. Онда дође памет, исушише бару да култивишу, никад ништа нису урадили, а утрошили огромне паре. А да је остала бара, била би једна од најлепших у Срему. Уби нас памет. Сад кад су исушене баре, нема ни златног караша, неће се он у Сави мрестити.

Годинама не рибари, живи мирно са својом Милком, сином Миленком и унуком Николом (ћеркиним сином). Кад смо га питали шта би нам рекао као неко ко има „километражу“ дугу седамдесет година, одговорио је: „Ништа није као што је било и никад више неће бити.“
- Ми се сећамо нечег тешког, много тешког, али није било оваквог зла. Све се изменило. Људи више нису људи. Човек може све да изгуби, али не сме да изгуби душу. Ако изгубиш душу, све си изгубио. Појавила се похлепа, грамзивост, не знам шта је ово... Ако је човек незадовољан, неће бити задовољан ни да му даш цео свет. Сви стално трче и јуре, а увек им је мало. Једино је Сава иста, Сава има душу.