Инфо

21. октобар 2021.21. окт 2021.
Фото: Лична архива

Фото: Лична архива

ЉУБИША ЂУКИЋ: ТАМО АМО ПО АНАЛИМА КОЊИЧКОГ СПОРТА У ШАПЦУ И ОКОЛИНИ (10)

Незабораван траг коња витеза Марковића

Гварнари се издвојио као коњ године 1998, али ништа не заостају ни Аска, Бор, нити Гварнаријев син Пиколо Фиоре. Марковић живи са успоменама на тридесетак узбудљивих година које је посветио коњичком спорту, а кроз његову ергелу продефиловало је око 70 брзих лепотана штала
Кућа Рада Марковића у Шабачком насељу Триангла, сва одише предметима власниковог бављења различитим пословима којима је посвећивао велики део свог живота. Поред ствари у Радионици за ремонт мотора, фотографија из фудбалског живота у „Мачви“, голубарства и одгоја расних керова, највише је оних које говоре о деценијама посвећеним коњичком спорту.

Отац његов Стеван служио је војску у Гарди, а кући редовно долазио из престоног Београда, да обиђе супругу Босу и њега. Још од тада датира Радетова дечачка љубав према овим племенитим животињама. Тада су били његов велики сан. Сећа се још да је као 13 годишњак чувао овце крај Саве и маштао о коњу свог живота. Чобанске дане проводио је између осталог јашући овце.

Коњи су били његова опсесија и велика жеља коју никада није крио ни запостављао. И све је потекло од липицанера. Липица је била љубимица породице. Рада је карактерисала упорност и предан рад.
Научио сам је да маршира, хода уназад, да се креће лево-десно, да седи , а кад се пропиње са јахачем или без њега изгледа као забава, каже Марковић, а све то бележи у „Гласу Подриња“ и својој књизи „Људи и коњи“, почивши Владан Арсеновић, детаљно описујући Радета Марковића, као неустрашивог витеза, победника 20 Мишарског вишебоја у жестокој конкуренцији млађих јахача.

Фото: Лична архива


Лична љубав, дечачки снови и жеље нису изостали. Уз наговор великог пријатеља Светислава Костића у Пожаревцу купује Попаја у чијем седлу се осећао прилично моћно и самоуверено. Нажалост не дуго,без обзира на сву негу и пажњу коју му је посветио, овај коњ је каже, „попустио у ногама“ и био је принуђен да га отуђи.

Кроз његову ергелу којој посвећује велику пажњу, а налази се шест километара узводно од Шапца крај Саве, продефиловало је током три деценије око 70 коња. Услови су овде за рад и тренинг ових племенитих животиња били изузетно добри. Уз ангажовање већег броја радника, домаћин је чак овде имао базен за коње. У њега би „убацио“ коња ради стицања потребне чврстине и одговарајуће мишићне масе. Шетао би га тако кроз воду на поводцу више кругова, а упоран рад и залагање дали су веома добре резултате.

Фото: Лична архива


Марковићев Гварнари, кога су из милоште назвали Гари постаје коњ године 1998. са највећом укупном зарадом коју је остварио, заједно са победничким пехарима у осам великих трка. У њима је четири пута први пролазио кроз циљ, три пута је био други, а само једном остао без пласмана међу прва три коња. Признања која је освојио и данас су за сваку хвалу и красе витрине Марковића, препуне пехара и других признања која су заслужили њихови коњи. Незаборавни су успеси брзоноге Аске, љубимице Ергеле“ Марковићи“, а Раде издваја још Бора и Пиколо Фиорија, Гварнаријевог сина, који је по његовом мишљењу надмашио незаборавног оца.

Гварнари на улазу у Хајат
Према изјави очевидаца власник Ергеле „Марковићи“ Раде Марковић је приликом доделе награде за коња године, свог љубимца, славодобитника довео пред врата хотела Хајат у Београду. За знатижељнике и бројне љубитеље овог динамичног спорта то је била својеврсна сензација.
Мачвански заљубљеници у коњички спорт прокоментарисали су то да је Коњ заслужио сву почаст, те су и оправдали ово довођење Гварнарија пред врата Хајата.


Поред упорног рада, посебне исхране, нарочито 15 дана пред трку, веома је важно да коњ има здраве ноге и правилно дисање. У трци је веома важно синхронизовати покрете јахача и коња. Захтева је пуно, а код нас и евентуална победа не значи пуно у материјалном смислу, јер су награде мизерне. Власнику ако изузмемо задовољство због освојеног првог места, често не остане ни један динар. Чак шта више може се догодити и да остане у минусу, истиче Марковић, присећајући се најбољих резултата својих коња.

У трци је веома важно синхронизовати покрете јахача и коња. Захтева је пуно, а код нас и евентуална победа не значи пуно у материјалном смислу, јер су награде мизерне. Власнику ако изузмемо задовољство због освојеног првог места, често не остане ни један динар


Од џокеја издваја Жељка Илића, који му је наглашава доносио доста победа, а међу тренерима Живановића и Толваија.
Опште узев велика љубав човека према коњу и коњичком спорту, која је у овом крају присутна од давнина тера напред. Одгајивачима ових племенитих животиња којима је посветио највећи део животног века, Марковић поручује да се удружују и тако покушају да на најбољи начин изборе своје место под сунцем. Армија навијача је уз њих и не жели да их изневери.
Љ.Ђ.
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa