Инфо

21. октобар 2021.21. окт 2021.
Тугом ходим певајући
ЖИВОТ КАО ТОТАЛНА ПОЈАВА: ДР ЂОРЂЕ СИБИНОВИЋ

Тугом ходим певајући

О доктору правних наука и књижевнику, Ђорђу Сибиновићу, писали смо у оквиру фељтона Успешни Шапчани („Рођен сам да се буним“ 18.01.2018, бр 3664). Прошле године, на почетку корона кризе, у потрази за одговорима, објавили смо интервју са њим под насловом „Дошли смо до зида“ (16.04.2020. бр 3778). Од тада, Сибиновић је објавио цд „Устанак“ и две књиге – „Лоше стране ствари“ и „Плач мачке Божије“ и написао сценарио за филм „Родитељи“.

Да започемо тамо где смо прошли пут стали. Корона криза, која је прилично изменила наше животе, у међувремену је постала феномен?
- Добро се сећам тог текста зато што смо сви тада били у некој врсти, језиком правника говорећи, форензичне збуњености. Од тада је прошло много времена и ствари су се значајно искомпликовале. Корона није отворила карте до краја и ми и даље не знамо ко је запосео наш изгубљени простор, ко нам је узео слободу и против чега се боримо док бринемо о томе како ће се корона и којим амлитудама јављати. То је свакако феномен. Наш проблем је што не можемо да га разврстамо према његовом садржају, не знамо да ли је то медицински, социјални, економски или политички феномен. Као ништа у историји људског искуства, корона је успела да повеже многе слојеве егзистенције, а да при том не остави ниједан траг иза себе. За мене се, тренутно, доима као савршени злочин, а за разлику од савршеног злочина који постоји само уколико нема тела жртве, овде су сва тела свих жртава пребројана, сви трагови су доступни, а ми никако да откријемо извршиоца.

У новим околностима, Ви и даље, без паузе, пишете. У овој години објавили сте две књиге?
- Прву књигу смо најавили у претходном разговору, на почетку корона кризе. Тада сам заузимао свој положај на месту које је за мене најбезбедније, а то је место писца. Гледајући са стране на тај феномен, али и учествујући у њему, покушавајући да оне облике друштвеног живота који су показивали драстично лоше стране опишем без личног ангажмана, у смислу одређивања шта је добро, а шта лоше, написао сам књигу „Лоше стране ствари“, која се састоји из стотинак текстова. Књигу је, почетком ове године, објавио Досије Студио из Београда. Можда ће звучати патетично и као опште место ако кажем - на моје велико изненађење, али заиста је тако, књига је продата за два месеца. Мој издавач предлаже друго издање, али тренутно више немам енергије и концентрације да и даље развијам анализу догађаја које је донела корона. Та књига је за мене била веома значајна зато што је метод обраде тема био између искуства и научне методолије. Могао сам да будем потпуно опуштен у смислу да мој доживљај тих феномена није био одлучујући за претварање искуства у језик, да рапортирам о ономе што се дешава у мом видокругу, да репортажно сликам свакодневицу, користећи некаква правила научне методологије која подразумева објективну проверљивост свега што је написано.

ЖИВОТ КАО РИТАМ
„Немам омеђена поља своје духовности, активизма, или интересовања. Живот сам, као и вишкове своје енергије у непресушним облицима смишљања нових изненађења за вршњачку групу, увек доживљавао као ритам, као мелодију. Кроз живот сам ишао певајући своје дане.“




Паралелно са књигом „Лоше стране ствари“, писали сте роман „Плач мачке Божије“ која је изашла ове године, а доживела је већ два издања и добила награду Републике Српске за савремену књижевност?
- Књижевност за коју се залажем је она која извире непосредно из живота, али која подразумева и лични печат доживљаја кроз који, као кроз неки канал, пролази сензибилитет аутора, његово умеће да укључи своје учешће посматрача у живот и претвори га у јединствени наратив. У том смислу, „Лоше стране ствари“ писао сам као знатижељни знанственик, а „Плач мачке Божије“ као тужни писац. То, можда, у извесном смислу није било коректно ни према једној, ни према другој књизи, јер сам свесно користио процедуре и апаратуру коју различити садржаји и нивои обраде захтевају да бих задржао свежину приповедача и непристрасност аналитичара. „Књига Плач мачке Божије“ изашла је 22. априла, на рођендан Горана Паскаљевића, што није случајно. Организовали смо да процес њеног објављивања буде у редакцијској обради све до тада, да штампа буде припремљена да би се књига појавила у књижарама баш на његов рођендан.

Плач мачке Божије манифест једне туге која и даље траје пошто проблем девојчице никада неће бити решен, њена болест је неизлечива, њени деда и баба су такође болесни, а друштво и даље нема механизам


Ради се о тешкој болести једне девојчице, о њеним деди и баби који је чувају јер су је родитељи напустили, о једном облику нерешивости када је социјални статус у питању, јер наш закон не познаје могућност да деда и баба буду усвојиоци и храниоци, а ни привремени стараоци јер родитељи нису дали сагласност. Улазећи у тако велику драму, у покушај да се она разуме до крајњих граница и консеквенци тог трагизма, направили смо сценарио који је добио подршку на конкурсу Филмског центра, план снимања и кренули у акцију све време остајући активни део животне приче коју тематизујемо, јер смо се здружили са породицом која брине о девојчици да би прошле године, уместо снимања, кренула корона, а уместо краја короне, изненадила нас је смрт Горана Паскаљевића.

Књижевност за коју се залажем је она која извире непосредно из живота, али која подразумева и лични печат доживљаја кроз који, као кроз неки канал, пролази сензибилитет аутора


Паскаљевић и Ви нисте били само сарадници, него и веома добри пријатељи?
- У том тренутку, нисам могао да разрешим свој положај и одлучио сам да да напишем причу о последње четири године живота Горана Паскаљевића, од тога како смо раздрагано седели на обали Јадранског мора и размишљали који је следећи филм који би могао да сними када ми је понудио место сценаристе до учествовања у његовој сахрани. Пошто је тај догађај разнородан по својој структури, морао сам да применим мени до тада непознат поступак стварања књижевног дела и да за сваки ниво нађем одговарајуће место у свом наративу. Тако сам прво почео да пишем причу о тој породици, потом причу о филмаџијама који покушавају да нађу тему за свој филм па сам део фабуле саопштавао сценама које смо бележили пишући сценарио, сценама кроз које смо пролазили као непосредни наратори, као и сценама које је та породица преживљавала као своју античку драму. Тај роман сада живи међу читаоцима на мени болан начин, јер представља будући да је њен проблем толико јединствен да не стаје у схематизована системска решења. Пред дилемом сам како да напустим тај роман и препустим га његовом књижевном животу изван било каквог мог даљег учешћа, укључујући и овакве разговоре, јер причајући о њему рекламирам тугу за коју ни тишина није довољна. Са друге стране, уколико сада престанем да се борим за његов живот или за његову видљивост, такође мислим да бих учинио неку врсту непочинства, јер колико год да су ствари нерешиве, најгоре су уколико их гурнемо под тепих, односно, уколико о њима заћутимо.

ДОБРОТА ЈЕ ВЕЋ СПАСЛА СВЕТ
Сада када размишљам о Горану Паскаљевићу, дужан сам, што сам кроз овај роман покушао, да провучем аријаднину нит помоћу које можемо изаћи из лавиринта и утећи зверима које нас прогоне. Схватам да оно најбоље у нама чинимо, а да ни сами не знамо да је на дневном реду упитник какви ми заправо јесмо. То што је изабрао трагизам за тему коме је предао сву своју страст филмског аутора, нешто је што чини у целој овој причи срећан крај, јер када видимо да постоје трагови људскости који кроз мрак воде нашу причу до излаза, онда више није битан трагизам, битно је постоје вредности које и даље живе у људима, да постоје људи који их баштине, а да их можда нису ни свесни. Они то просто морају да чине због своје природе и карактера који сведоче да је било шта било када могло да победи добро у људима, то би већ давно учинило. Доброта људског срца велика је као Бог и никада не може бити уништена, а мора да прође кроз невоље и недаће да би доказала тако високо рангирану меру вредности и квалитета. Сви који за себе мислимо да смо људи који прате трагове оних који нас воде кроз мрак до светла спремни смо на све да бисмо, на крају, прошли тим путем.“




Није се догодило оно што није изговорено или написано?
- Да, зато што би, у супротном, било остављено на милост и немилост ограниченим памћењима актера која би се морала претворити у велики атавизам или заборав, без обзира на усмена предања. И поред наше дивне усмене књижевности, ипак имамо епски наратив који је сећање зауставио на једном нивоу тропа о којем можемо говорити и анализирати га, али којем се увек враћамо. Бирајући тугу за изгубљеним пријатељем, бол коју и данас болуј та породица, баштинећи сопствену немоћ да помогнем сем да будем присутан, да не бежим од туге, него да јој се на сваки начин нудим као још један њен објекат експлоатације, ипак одлучујем да са много више пијетета говорим и о једном и о другом. Када један еминентни и прослављени уметник, који може да бира било који сензационалистички повод за обраду и снимање филма који већ сам гарантује гледаност и успех, изабере једну дубоку и тешку људску драму за тему којом је требало да заокружи своје поетско дело, онда видите да се ми очитавамо реално кроз наше изборе, а не кроз наше резултате. Паскаљевић, чија је поетка била посвећена позицији малих људи, људи са маргине, преко чијих је судбина једино могуће реконстурисати истину о нама, када је бирао тему за нови филм, не знајући да је то његов последњи избор, поново је изабрао исто.

Каква је судбина филма?
- Снимање је требало да почне у марту, подела је била готова, али је све заустављено. Продуцент тог филма је предузеће које је било власништво Горана Паскаљевића. У том предузећу је новац Филмског центра, ја у томе више не учествујем непосредно зато што сам био део екипе Горана Паскаљевића, нећу бити изузет али нећу ни сметати, као што нећу постављати додатне услове. Нисам спреман за више од посматрача, али ћу бранити поетику свог сценарија.

„Уметност има задатак да сведочи живот на нивоу додате вредности.“


Музика је природно стање породице, с обзиром да је Ваш отац, чувени шабачки професор, завршио музичку школу и свирао виолину, а Ваше три ћерке завршиле су високе музичке школе. Дошао је ред и на Вас. Недавно сте промовисали цд Устанак који је изашао у издању ПГП РТС-а?
- Покушавао сам мелодијом да релаксирам сложене хармоније кроз које сам пролазио пишући своје књиге. Тако је настао ауторски цд, компонован и снимљен као рокенрол свита у девет посебних композиција које чине јединствену целину, али се могу слушати и одвојено. Осећајући ритам живота као врсту етногенезе, као специфичног географског порекла у доживљају света, покушао сам да сам реконструишем звукове балканске етно-традиције како сам је ја чуо, а не како је она забележена у неком од познатих стандарда етномелодија око којих се расправљају балкански народи. Ослушкивао сам мелодије Балкана водећи рачуна да спасем своју душу плагијата, а онда сам покушао да откријем популарне облике музике 20. века у њиховој метаморфози од регтајма или свинга до фјужн музике. Дакле, да у једном веку одаберем девет формата у које сам покушао да инсталирам своје мелодије Балкана онако како сам их ја чуо и да их обрадим, при том имајући јаку наративну причу за сваку композицију. У томе ми је много помогао мој друг из тинејџерског периода Мирко Томић, који је наставио да свакодневно живи на жицама разних инструмената и који је за мене најзначајнији савремени српски гитариста и Игор Митрић, који је наш млађи брат по сензибилитету и доживљају музике. У његовом студију смо снимали, он је поставио аранжмане за те композиције и у томе су учествовале мој ћерке, свирајући своје инструменте и певајући вокале. Није у питању хир или нека врста екстраваганције да свирам гитару у овим годинама, цд Устанак је део не само мог рада, него и бића. Живот схватам као тоталну појаву.

ОД ЗВИЖДУКА САМ НАПРАВИО ПЕСМУ
„Као деца смо били изложени јаким педагошким притисцима наших родитеља, нисмо смели да изађемо из собе кад радни народ одмара. Да бисмо преживели, откривали смо своје лозинке које су данас заменили фејсбук и апликације и звиждали смо. Свако од нас у згради имао је свој звиждук који је значио да ћемо играти фудбал, или ићи на Саву, или возити бицикле. И тако, противно забранама наших родитеља, а што смо ми доживљавали као освајање слободе, кроз нашу зграду би се разлегао звиждук различитих мелодија. Свега сам се сетио, превео звиждуке у тонове и од тога направио песму.“


Написали сте и сценарио за филм Родитељи?
- Сценарио сам написао по мотивима романа Родитељи, али је битно другачији од књиге. Полако формирам екипу за филм, обавио сам прелиминарне разговоре са надлежнима града Шапца да се тај филм снима у Шапцу. Пројекат ће изаћи на конкурс у фебруару наредне године и, уколико добијемо подршку Филмског центра, мислим да је сасвим реално да снимање започне до краја следеће године. За тај филм са истом, мало проширеном екипом, радим музику по моделу по којем је рађен цд Устанак. Основне мелодије и хармонске целине већ су постављене и сада студијски развијамо и оркестрацију за теме као и аранжманска решења која су примерена и филмској музици. Такође, појавиће се и у самосталном издању као цд Порекло, који ће бити снимљен по мотивима музике из филма Родитељи.
М.Филиповић

Најновији број

13. јануар 2022.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa