Када недостаје реч

Каткад се чини да је на свету безброј речи, да за све постоји језички опис, међутим у свом изобиљу, толико је ситних недостатака, неизрецивих осећања које најпре треба да осетимо да би схватили како их не можемо описати. Сви путеви што их следе реченице приближавања претварају се у ћорсокак или попут зачараног круга воде на почетак. После још једног Блуз и џез фестивала у Шапцу силно требамо израз који би означио стање супротстављених осећаја. На једној страни је снажан утисак, ново искуство и речи, мелодије, ритмови што још одзвањају у ушима, „купују“ мало певушења, игре, а на другој страни израза осећај жала када се последњи извођач поклони и схватимо да почиње да тече најдужи период пре новог сусрета, на истом месту. Увек нас обузме нека сумња да се нисмо довољно пропустили, да смо пропустили коју реч, ноту и тако себе лишили бар једног задовољства. Шта би могло истовремено описати срећу, узбуђење, тугу, сумњу?

Фото: "Глас Подриња"

Уметност старих мајстора
Јова је лидер, вођа, велемајстор саксофона, име пред којим шешир скидају сви који се имају право назвати музичаром, међутим у брзом прегледању детаља, док се мелодија провлачи кроз гледалиште, рачвајући се онолико пута колико срца куца у сали Шабачког позоришта, поглед на Миодрага Ђиду Маљоковића остане укочен, јер је у покретима великог бубњара као да се сместила суштина какву за уметника носи уметност. У задатом ритму покреће се цело биће, очи су затворене, јер је суштина у осећају, покрет је само мали слуга душе. Нису ангажоване само ноге и руке, већ сваки делић има свој задатак, чак је и лице разједињено на елементе са улогама не на једном концерту, него у једној строфи, стиху, такту. За уметника не постоји граница обавезе и задовољства, јасна линија што раздваја рад и слободно време, живот и уметност су једно.

Фото: "Глас Подриња"

Када од десне стране бине, где су бубњеви нашли позицију зенице усмерите у супротном правцу, мотивисани призором од који секунд раније, уочавате да су на сцени свима очи затворене. Иза њих су емоције и осећај атмосфере што их окружује и свирају, не према плану како су почели, већу према ономе како их усмерава срце.

Нису ангажоване само ноге и руке, већ сваки делић има свој задатак, чак је и лице разједињено на елементе са улогама не на једном концерту, него у једној строфи, стиху, такту. За уметника не постоји граница обавезе и задовољства, јасна линија што раздваја рад и слободно време, живот и уметност су једно.

Фото: "Глас Подриња"

Војници блуза I
Када би било који носач звука могао да, уз све видове кућног озвучења, пружи комплетан ужитак уживо наступа, макар се на плочи, касети, компакт диску налазио управо концертни наступ, вероватно да би концертна активност нестала попут праисторијских врста. Комодитет личног простора би имао предност, међутим Новосађани су подсетили да уживо свирка нема адекватну алтернативу, већ само стицајем околности наметнуту замену, ма како се она звала.

Фото: "Глас Подриња"

Ове године су блуз предсављали блуз-рок састави, а Petting blues band уверио је, бар нас који смо лаици, да и у Шабачком позоришту под окриљем акустике, можемо замислити себе негде у долини Мисисипија, или где год је блуз започео. Имена чланова су позната у „бранши“, аутограм чувеног Џимија Ђурића са унутрашње стране омота друго албума групе, доступног у фоајеу после свирке, је потпис на ненаписани уговор о међусобној подршци јачању блуза на овом делу брдовитог Балкана.

Фото: "Глас Подриња"

Сензибилитети југа
У свету џеза и блуза нису карактеристични сценски наступи. Ту је понуда публици једноставна. Са бине нуде знање, дар од Бога, вежбање и чекају оценну времена и појединца. Први пут у две деценије у Шапцу су наступили момци из Скопља, експериментални џез трио. Написано може указивати на нешто, али не и говорити довољно без виђеног наступа. Оно што су демонстирали је музичка уникатност и једноставан, а опет специфичан сценски наступ.

Фото: "Глас Подриња"

Гледајући ка бини, слушајући звуке што стижу са ње имате утисак да сте на проби, само завршној где је све увежбано. Много композиција започиње соло изведом неког од инструмената где се у једном тренутку прикључују остала два, некада изненађујуће и за саму публику. Неретко из једне композиције, наизглед у завршној фази исходи наредна, другачија фаза, а заједно су део исте целине.

Војници блуза II
Још једну годину за крај су се публици у Позоришту поклонили знанци из Младеновца. Попут колега из Новог Сада воде када год могу и где год им се укаже прилика борбу за опстанак блуза код нас. Чак и именом Cotton pickers (берачи памука) сећају на почетке овог правца, а уживо наступима демонстрирају како вишеслојност блуза може разгалити многе, рокере, „металце, „џезере“.

Поља памука су остала симбол неједнакости, ружан печат прошлог времена, а нови берачи су у рату за своју музику. На „битек“ се увек одазивају, спремни и чили за заједничку борбу. Мало ко је суботу касно увече у позоришту мирно преседео. Ногама, рукама, главом се пратило навођења са бине.

Фото: "Глас Подриња"

На послетку...
Крај наступа је само крај прожимања препуштања публике извођачима и извођача публици. У том споју гомила се енергија која више не трпи оклопе и експлозија је неминовна. Овај музички, уметнички прасак има звук аплауза, уз покоји узвик.

Направила је земља неколико ротација око своје осе од завршетка XXI интернационалног блуз и џез фестивала. Смањује се полако време до наредног октобра. Нажалост живимо у времену несигурности, те свест да нас до тада чека позна јесен, једна зима, једно пролеће и једно лето звуче дуго попут вечности. Још тражимо онај израз...