Историја је сила

Породица Саре Јевтић потиче из Срема, а срећу је пронашла у земљи из снова многих, Швајцарској. Ипак, професија и академско усавршавање довели су Сару у земљу предака како би истраживала о прошлости, концентрационим логорима и страдању Јевреја током Другог светског рата на подручју Шапца. Међуопштински историјски архив Шабац био је једна од станица мастер историчарке Универзитeта у Базелу током израде научног рада, али се у град на Сави често враћа како би наставила да открива нове податке о како каже, помало запостављеној теми, концентрационим логорима. Током једног Сариног боравка у Шапцу разговарали смо са њом о култури сећања, историји и односу према учитељици живота у садашњем тренутку.

Одакле потиче интересовање за историју Шапца, посебно за период Другог светског рата и концентрационе логоре?
-Пре неколико година у делу немачког историчара видела сам фусноту у којој је помињао страдање у концентрационом логору у Шапцу. Нисам знала да је логор постојао у граду и прва помисао ми је била „Због чега то не знам?“, а потом „Шта се десило, како? То је била иницијална тачка од које је све кренуло. Од тада је протекло сигурно десет година, а једно од пресудних питања је због чега сам до те информације дошла у Швајцарској, не у Србији. Током приватних боравака овде нисам добила неопходне информације, нити сам видела посебна обележја све до те књиге. То је био један од разлога мог интересовања. У иностранству мало знају о граду и за његову улогу у страдању Јевреја, а одрасла сам у друштву где су концентрациони логори парадигма Другог светског рата. Како је то озбиљна и захтевна тема, било ми је јасно да ће то бити предмет мог мастер рада.

Случајно откривен податак био је основа за мастер рад као наставак академског усавршавања. Шта је фокус научног рада?
- Историју можемо посматрати као процес у прошлости и као наратив у садашњости. Истражујем историју као процес, шта се десило, а затим и како се тај наратив мењао. Због чега имамо другачији однос и мишљење о неком догађају. Посетила сам места важна за културу сећања у Шапцу. На Западу је то веома важан сегмент, као и термин „место сећања“. Није фокус само на материјалном, већ на симболици. У Србији нека места јесу физички означена као место страдања/сећања, али ако у јавној сфери не постоји свест да се то десило, онда као да није. Веома је важно да пратимо како се тај наратив мењао, на пример у средствима информисањима, пре свега штампаним медијима.

Често помињемо термин култура сећања. Како бисмо суштину и значење приближили лаицима?
-Имамо индивидуално и колективно сећање. Колективно сећање је више везано за садашњост, него за прошлост. Користимо наративе како би га одржали, а ти наративи су често селективни и прилагођавамо их. Бирамо чега желимо да се сећамо. Имамо државне и локалне наративе, а питање је да ли се они поклапају, или се у неким сегментима разликују. Култура сећања је друштвени феномен, но не може се посматрати ван оквира политике. Морамо узети у обзир и ту позадину. Шта је тренутној политичкој структури и мотивацији потребно да узме из контекста, чиме се он тада губи. На концентрационе логоре гледам као на огледало догађаја. Невероватно је да прођем поред тврђаве и не видим спомен плочу, а постоје извештаји о логору.

Имамо индивидуално и колективно сећање. Колективно сећање је више везано за садашњост, него за прошлост. Користимо наративе како би га одржали, а ти наративи су често селективни и прилагођавамо их

Ако сагледамо наратив који доминира у јавности стиче се утисак да више апострофирамо у одређеним ситуацијама мотиве хероја и победе, него жртава. Историја и догађаји из прошлости су подложни манипулацији.
-Није једноставно одговорити на то питање, јер нико не жели да се сети своје кривице у одређеним догађајима. Ту настаје први проблем. Не бих рекла да су жртве и страдање мање важни, но мислим да су често коришћене за манипулацију. Оне стварају снажније емоције, него победа. То се види после Другог светског рата када су у југословенском наративу биле веома важне све до 60-их година су у фокусу, а онда следи наратив партизана хероја. Осамдесетих је поново фокус на жртвама и Јасеновцу као концентрационом логору, а неке друге ствари измичу из вида, као на пример концентрациони логори у самој Србији. Након чега се поново наратив мења.

Колико је однос према историји сличан, односно различит у Швајцарској и Србији?
-Швајцарска није ратовала, и приступ је другачији, те постоји та одређена дистанца. Као што сам поменула за нас су концентрациони логори парадигма Другог светског рата. Чини ми се да је овде другачије. Ипак, не могу да говорим у име других и о њиховом знању, али моје искуство показује да многи нису знали за логоре. У Швајцарској се разликује наука и наратив. Постоје јасне границе између политике и науке, а чини ми се да је овде то тешко разликовати. Имамо политичку ревизију историје, те сваки текст треба пажљиво да се чита, гледа позадина и сагледају околности. У јавној сфери где је тај мета наратив доминантан нема простора за контранаративе. Наратив и историја су увек дискурс. Ако говоримо о историји као процесу увек је потребан дијалог. Тешко је да контранаратив пронађе приступ том великом, а то је приметно на простору бивше Југославије где се већ три деценије ствара колективно сећање. Недостаје јавна расправа, она права, научна, без манипулација.

Приступ историји као науци није увек примаран, те често имамо различита тумачења догађаја без истраживања, методологије и коришћења доступних извора.
-Пример је када је пронађен дневник др Ружице Бојић где је написала, парафразирам, „У логору на Сави Немци су држали Јевреје, а партизани Србе.“, што је извучено из контекста. Само једна реченица која је дељена у медијима. Нико није узео у обзир да погледа/прочита дневник и види шта је писала, пре и после те реченице. Толико извора, извештаја је доступно, а нико не истражује да види шта се догодило заиста. Тако се покрећу расправе, без идеје и сазнања да ли је то истина. Више није важно, јер одговара том тренутном наративу. Сада се гледа кроз призму антикомунизма, али и других мотива. Као пример је тема моста у Шапцу већ неколико година, али се нико није запитао ко је покренуо. Да ли је у питању историчар, да ли је истраживао. Не постоји научни рад који се бави том темом. У јавној сфери у Швајцарској то није толико доминантно. Постјугословенске државе имају проблем око националности. Историја и језик се користе као средства манипулације. У Швајцарској то није случај. Историја се брише, а нова пише. Бројеви су подложни манипулацији и претеривању. Ипак, историја је сила.

Да ли треба да прихватимо одговорност за догађаје у прошлости, чији нисмо били сведоци и да освестимо све оно што се догодило?
-Ми имамо одговорност, иако нисмо проживели нешто, наша одговорност је да истражујемо историју онако како је било. Да би научили за боље сутра. Многи нису свесни да се ствари понављају, а ми смо склони да бришемо историју. Сутра нећемо знати шта је некада било и шта може бити. Сматрам да смо одговорни за прихватимо одговорност за бољу будућност.