НОВО РУКОВОДСТВО ГРАДСКОГ ПРИХВАТИЛИШТА ЗА ГОДИНУ ДАНА СВЕ ДРАСТИЧНО ПРОМЕНИЛО
У Шапцу више не убијају псе
Од доласка новог руководства, пре 11 месеци, ниједан пас није еутаназиран Од почетка године до сада је удомљено 125 паса. “Велику захвалност дугујемо волонтерима и удружењу “Право на живот”. Значило би нам да се што више људи укључи. Ипак, највећа помоћ нам је да грађани чувају своје љубимце и не избацују их на улицу”, каже Милош Јекић, руководилац сектора “зоохигијене” у ЈКП “Стари град”
Шабачко Прихватилиште више није логор у ком се годишње убија на стотине паса. Од доласка новог руководства, пре 11 месеци, ниједан пас није еутаназиран. Тренутно се у Прихватилишту налази 196 паса, иако су капацитети предвиђени за њих 140 до 150. Волонтери и чланови удружења „Право на живот“ дају велики допринос како би псима дане у азилу учинили лепшим и срећнијим. Неки од њих брзо и лако нађу дом, неки чекају годинама, а неки у Прихватилишту остану до краја живота.
-Од почетка године до сада је удомљено 125 паса. Међутим од лета то иде спорије, тако да је од јула стални дом нашло само њих 25. Највише паса удомљено је захваљујући волонтерима који су их фотографисали и делили на својој Фејсбук страници. Имали смо више случајева удомитеља који нису били из Шапца и околине, али су их приче наших паса мотивисале да их узму, наводи Милош Јекић руководилац сектора “Зоохигијене” у ЈКП “Стари град”.
Пси који се налазе у Прихватилишту заштићени су од глади, временских услова, саобраћаја, лоше воље пролазника. Ипак, ово није место где они треба да проведу живот и свако удомљење доноси много радости запосленима и волонтерима.
Фото: Приватна архива
Језива прича са срећним крајем Каква све судбина сналази нежељене штенце говори недавни драстични пример из Рибара. Два штенета су имала невероватну срећу да њихове вапаје за помоћ неко чује и спасе их језиве смрти која им је била намењена од стране власника. Радници који раде на размеравању за пут који треба да прође кроз Мачву у шуми су чули цвиљење штетнаца. Када су отишли да их потрежа прво нису могли да лоцирају одакле тужни звуци допиру. Онда су пронашли празан бунар дубок десетак метара, на чијем дну су била склупчана два изгладнела, дехидрирана штенета која су чекала спору и мучну смрт. -Радници су нам јавили шта су пронашли и, како нисмо ни обучени нити имамо опрему за овакве ситуације, позвали смо Комуналну милицију и одмах отишли тамо. Штенци су били на дну бунара у ком, на срећу, није било воде. Није било безбедно ни да неко сиђе доле, јер се бунар обрушавао. Направили смо омче и бацали им храну како би их навели да уђу у те омче и брзо смо их извукли напоље. Одмах смо их однели у Ветеринарску станицу где су прегледани и пружена им је прва помоћ. Невероватно је да су прошли без икаквих повреда, само су били изгладнели и дехидрирани. Волонтери су поделили њихову причу и после само два или три дана јавиле се удомитељка из Београда која је дошла и заједно их узела. Сада имају своју дом и кревет. Најстрашније у овој причи је што је неко немоћне штенце свесно бацио у бунар да полако умиру од глади и жеђи, прича Милош Јекић
Азили свакако нису и не смеју да буду начин решавања проблема напуштених паса. Негде у развијеној Европи и свету на овим местима завршавају љубимци који су остали без власника и о њима нема ко да брине. Код нас на улици заврши сваки пас који је досадио власнику, много једе, много лаје, јури кокошке, нашли су мањег и лепшег... Готово је правилно да сви нежељени штенци буду избачени поред пута, а да несавесни власници ни не размишљају о стерилизацији.
-Сви смо сведоци да је на улицама велики број паса луталица. То питање годинама није системски решавано. Пси су хватани, довођени у Прихватилиште где је у претходном периоду на стотине паса годишње насилно губило живот. Ми смо за почетак то променили. Од почетка године имали смо само 22 угинућа. Сви ти пси су лечени и покушали смо да их спасемо. Један мали број је угинуо услед повреда задобијених од других паса, а већина од њих је овде већ доведена у јако лошем стању, било да их је ударио ауто, или су били стари, болесни. Верујем да ниједно прихватилиште у Европи нема тако добар резултат. Имамо мало радне снаге, али се трудимо да псима обезбедимо што боље услове, наводи Јекић. Заиста, боксови су чисти, пси сити и угојени, а у њиховим погледима нема више оне туге и очаја по којој су некада пси у шабачком азилу били препознатљиви. Наравно, сви они би желели и заслужују своје парче дворишта. Волонтери им помажу да им живот бар мало личи на живот власничких паса.
-Велику захвалност дугујемо волонтерима и удружењу “Право на живот”. Донирају нам храну, социјализују псе који су услед месеци проведених у кавезу изгубили осећај како је то имати власника, играју се са њима, уче их да шетају на повоцу. Сваки вид помоћи нам је добродошао. Свако од грађана ко жели да помогне може да донесе храну, да дође да се дружи са њима или их прошета. Шетње су сваког дана од 9.00 до 12.00 и од 14.00 до 17.00 часова. Значило би нам да се што више људи укључи. Ипак, највећа помоћ нам је да грађани чувају своје љубимце и не избацују их на улицу, каже Јекић.
Од почетка године до сада је удомљено 125 паса. Међутим од лета то иде спорије, тако да је од јула стални дом нашло само њих 25. Највише паса удомљено је захваљујући волонтерима који су их фотографисали и делили на својој Фејсбук страници
Свакодневно добијају позиве несавесних власника који желе своје љубимце да оставе у Прихватилишту, јер их из неког разлога више не желе. Псе од власника не узимају, као ни штенце за које овде не постоје услови.
-Ми само хватамо псе са јавних површина. Наравно, ни ти пси нису сами отишли да живе на улици, приморани су на то због несавесних власника који су их избацили. Грађани често немају разумевања за њих. Дешава се и да направе негде штету, јер су гладни, траже храну и воде се инстинктом за преживљавањем. Проблем великог броја паса на улицама може се решити само ако се сви укључимо у то, каже Милош Јекић.
Наш саговорник се залаже за повратак “цинер” програма који је подразумевао хватање, стерилизацију, вакцинацију, обележавање и повратак паса на улицу. Водило би се рачуна о томе да то буду потпуно мирни пси, док би агресивнији тада ишли у Прихватилиште. Сваки град има своје улинчне псе који никога не угрожавају, а грађани их хране и брину о њима.
-Што више паса се мора чиповати и стерилисати. Било би добро да Градска управа нађе решење и обезбеди бесплатне стерилизације за власничке псе, које би биле и обавезне. Тада би се направила и база података и када се чипован пас нађе на улици знали би чији је. Уколико неко хоће да размножава псе, мора да региструје одгајивачницу. Сматрам да су “цинер” програм и бесплатне стерилизације једино решење да се смањи популација паса на улицама. Тако би имали градске псе, чији је животни век пет, шест година. Они би имали своју територији, грађани би их хранили. Наравно, то би били пси који никог не би угрожавали. Међутим, нама грађани пријављују штенце и потпуно безопасне псе, који им сметају само због тога што уопште постоје, наводи Милош Јекић.
Прихватилиште у зиму улази спремно. Нови део има подно грејање, у дворишту су кућице са термоизолацијом, а волонтери су обезбедили и сламу. Што се старог дела тиче, такође сваки пас има своју кућицу и оне ће бити напуњене сламом. Милош Јекић истиче да зими псе најбоље греје храна, а ње сада има довољно и веома је квалитетна.
Фото: Приватна архива
