Математика ме одмара од литературе, смишљања и склапања реченица што може да исцрпи енергију, онда ме сликање одмара од математике и тако у круг
Младен Ђурђевић, ученик завршног разреда Шабачке гимназије недавно је добио награду за причу Писмо на књижевном конкурсу Бескрајно плаво коло Српске књижевне задруге. Награду му је уручио академик Матија Бећковић.
- Био је то диван тренутак за мене, много ми то значи и још увек сам под утиском, зато што је подстрек, додатна мотивација и потврда за моје скромно стваралаштво.
Младен је добитник и прве награде Народног музеја у Београду, где је у 100 речи описао родну Мачву која му је константна инспирација, прве награде Народне библиотеке Јован Поповић из Кикинде и других. С обзиром да је литерата, логично би било претпоставити да је језички смер у Гимназији био његов избор, међутим, одабрао је природно-математички и није се покајао.
- То није у супротности једно са другим, напротив, допуњује се. Ништа се није десило на пречац, него са разлогом, онако како би требало. Природно-математички смер јесте најтежи, али се много тога научи и заокружује знање. Када бих поново бирао, изабрао бих исто.
Но, то није био једино изненађење у вези са Младеном. Његов свет је мозаик. Као мали почео је да слика, од чича Глише веома брзо стигао је до иконе и портрета, спонтано, како каже. Код њега се све уклапа. Речи, боје и бројеви.
-Математика ме одмара од литературе, смишљања и склапања реченица што може да исцрпи енергију, онда ме сликање одмара од математике и тако у круг. Верујте, у сликарству има доста математике, она даје нову перспективу и употпуњује моје уметничко око.
У другом разреду основне школе заинтересовао се за фолклор и играо у Ђиду десет година. Сада не стиже, али ће наставити, каже, када крене на студије. Кроз фолклористику у њему се пробудила љубав према Мачви и традицији. Бележи старе обичаје, прикупља изреке од старих мештана Мачванског Метковића где је рођен, истражује време прошло и повезује га са временом садашњим ткајући своје приче.
У осмом разреду одушевиле су га „даске које живот значе“. Годинама је играо у Омладинском позоришту у Богатићу. Добио је награду на фестивалу Допс у Јагодини за најбољу мушку улогу, коју му је уручио драмски уметник Ирфан Менсур.
- Све је ишло једно за другим, спонтано, и уграђивало се у моју личност. Ломио сам се око избора факултета. Сликарство ћу задржати као хоби, озбиљно сам размишљао о медицини, јер сам освајао награде на републичким такмичењима из биологије, међутим, није кликнуло. Када сам размишљао да ли да конкуришем на Факултет драмских уметности, осећао сам да између мене и моје одлуке стоји нешто.
Чекао је, као када пише, тренутак када зна да је прича завршена. Желео је да ради нешто што воли, што га у потпуности испуњава и доноси му мир. Од другог основне редован је појац за певницом у храму. - Кроз унутарњи живот у цркви, за певницом, кроз другу димензију коју сви имамо, схватио сам да је теологија прави избор. У свим другим пословима имао бих материјалну добит уколико радим како треба и ако сам јединствен, али у свему томе нисам видео никакав мир. Теологија је позив који је све време у мени, а ја га до скоро нисам примећивао. Хвала Богу који ме руководи.
Таква одлука мора бити поткрепљена вером. Питали смо га да ли теологија подразумева жељу да буде свештеник. - Пре свега, теолог. Трудићу се да се усавршавам у знању, али наравно да то не искључује жељу да будем свештеник. Ту сам видео мир, породични живот, нешто топло и светло. Шта год радимо, требало би да радимо на славу Божју, не на своју. А све што нам је дао, може и да одузме. Зато не треба своје дарове игнорисати и закопавати у земљу као таланте из јеванђеоске приче.
Мозаик Младеновог живота се слаже. Одличан је ђак и све стиже. Животу приступа мудро, целовито. Ништа се код њега не искључује. - Све је у томе како сагледавамо и организујемо свој живот. Ја желим да се све допуњује и тако живим.
