Неретвом до Јадрана

Два дана вожње аутом, четири и по дана веслања и ходања, 168 километара, једна река, једно море, четири хидроелектране, два преласка државних граница, неколико стотина фотографија и сати и сати снимљеног материјала. Овако би у бројкама изгледала овогодишња кајакашка авантура Влајка и Младена Вуковића из Шапца којој су претходили месеци промишљања, седмице комплетирања опреме и искуство кроћења Дрине од Вишеграда до Црне Баре о којем је “Глас Подриња” извештавао септембра прошле године.

Но, бројке су само један део приче, дају тек мали део представе о лепоти виђеног и готово ништа од увида у величину доживљеног. Бројкама се, такође, не може вредновати несебична људска доброта на коју су, кажу, на свакој деоници пута наилазили.

Видео материјалом објављеном на Младеновом YouTube каналу стиче се реалнија слика туре кајацима од Коњица преко Јабланичког језера, до Јадрана реком Неретвом, а затим Јадранским морем до Неума. Међутим ни 22 минута измонтираног материјала не могу дочарати силину ветра на реци, тренутка превртања кајака, или разливање светлости сунца по стенама.

Вуковићи:
Неретвом и Јадраном, од Коњица до Неума, 168 километара авантуре кроз природу, Фото: Приватна архива

-Природа захтева сталну приправност. Реку чујеш и пратиш, шта је иза лакат кривине не можеш да наслутиш. Најтеже препреке решаваш у моменту и тад нема времена за камере или телефон- објашњавају Вуковићи и са нама деле своју нову кајакшку авантуру.

Припрема је пола посла
Након Дрине требао им је нови изазов. Истраживања су трајала месецима. Реке у Србији су или превише питоме, или урбане да би биле авантура. Један од циљева је био и стићи до мора. Неретва је у том смислу била иделана, а као врхунац путовања дефинисан Мостар. Како Гугл мапе углавном приказују једно, док је стање на терену друга ствар, десило се да је прилаз Неретвом ка Мостару испресецан бројним, опасним стенама, па се од првобитног плана из безбедносних разлога одустало.
Поред избора руте требало је обновити опрему. Домишљате природе, са дугогдишњим искуством боравка у природи, Вуковићи су и овај пут делове који недостају својеручно направили, по личној мери. Набавили су и нове кајаке.

Нестварна лепота обале Неретве, Фото: Приватна архива

Природа захтева сталну приправност. Реку чујеш и пратиш, шта је иза лакат кривине не можеш да наслутиш. Најтеже препреке решаваш у моменту

-Прошле године смо ишли са двоседима, предњи део смо користили за опрему. Ове године смо са полиестерских прешли на пластичне чамце који су краћи и теоретски стабилнији на брзим рекама. Проблем је што ако их превише оптеретиш они легну дубље у воду, а онда је јако тешко управљати- објашњава Младен Вуковић.

Почетак путовања и земаљска посада
Из Шапца су кренули једног августовског поподнева. Отац и син, ауто и опрема. Младенова супруга са ћеркама у овом породичном кајак тиму, чинила је део копнене посаде. Задужење им је било да након неколико дана дођу аутобусом до Сарајева па одатле до Коњица где је остало возило и превезу се у Неум, који је одређен за крај путовања.

-У Коњицу смо ушли у воду. Ауто са шабачким таблама је остао на паркингу у муслиманском делу, па шта му Бог да- прича Влајко и додаје да су се током овог пута у више наврата уверили да када негде кренеш отвореног срца наилазиш само на добре људе, без обзира на тешку прошлост и трауму рата која нас раздваја:

Влајко Вуковић, Фото: Приватна архива

-На сваком кораку смо наилазили на доброту. Љубазне и пријатне људе, са искреном жељом да помогну. Иако смо на почетку можда и сумњали како ће нас прихватити, јер долазимо из Србије, током путовања смо схватили да је страх долазио од предрасуда, а да су људи углавном онакви како се ти према њима поставиш.

Заводљива и непредвидива Неретва
Неретва је, кажу, много озбиљнија река од Дрине. Иако је са четири бране умирена и даље скрива бројне опасности, најчешће стене али и ветар кад узводно дува не да ти да јасно пратиш ток.

-Лакат кривина. Вода се чудно понаша. Таласи не долазе спреда, већ бочно ударају. Један ме поклопио и преврнуо кајак. Једноставно није било помоћи, завршио сам у води- описује Младен један од опаснијих тренутака путовања.

-Вода ме вукла таквом снагом да нисам могао да контролишем кајак. Бојао сам се да га не ударим и повредим му кичму. Гледао сам у воду и помислио да је тај главни ток са леве стране, али не. На Неретви ништа није онако како изгледа. Повукла ме је у страну и набацила на стену једно метар и по, па ме пљуснула назад- наставља причу Влајко.

На видеу се ови детаљи не виде. Када си у стварном контакту са природом за технику нема времена. Постојиш и делујеш. Обављаш задатке. Оне које ти река наметне или оне које си сам себи поставио. Поред превртања, у видеу нема ни снимка проласка кроз тунел од трске.

-Ветар је дувао узводно. Цео дан. Толико јако да ми је дошло да плачем. Савио је шаш до воде и тако направио нешто као тунел. То нам је била једина могућност проласка. Веслали смо кроз њега. Нестварна лепота, али и реална опасност. Не смеш да оставиш весло да узмеш апарат да сликаш, мораш да возиш даље- каже Младен.

Младен Вуковић, Фото: Приватна архива

Упоредо са својим замкама природа им је показивала и своје најлепше лице. Тиркизна боја Неретве се кажу не заборавља или нестварни пејзажи вертикалне обале. Све то скупа делује отрежњујуће. Нема места за непотребне мисли, само си ту и упијаш.

Упоредо са замкама,
природа им је показала и најлепше лице, Фото: Приватна архива

Да фотографијом и снимком забележе своје авантуре воле, јер воле да деле своје приче са пријатељима , али то само по себи није сврха. Поента је у откривању, померању сопствених граница, бивању и скупљању енергије за повратак градском животу

-Природа те једноставно носи. Нема времена ни за шта друго. Устанеш ујутро, доручкујеш, спустиш ствари на реку и веслаш даље. Онда дођеш на брану, па размишљаш како да је пређеш, јер умеју да буду врло захтевне- објашњава Влајко.

Дивљина
Мање деонице су захтевале пешачење, пролазак преко саобраћајница, граница, али и делова у којима путева више нема. Као што смо већ навели, у овим ситуацијама Вуквићи су имали помоћ мештана, но већину изазова су савладали сами.

Несебична људска доброта на сваком кораку, Фото: Приватна архива

-На том месту ка води је некада постојао пут. Проблем је што деценијама нико није крочио њиме. Зарастао и неприступачан представљао је књишко станиште змија, дуго неких 60-ак метара. Није нам било свеједно, али смо то покосили и спустили се до воде- каже Младен, а на његову причу се надовезује Влајко:

Када си у стварном контакту са природом за технику нема времена. Постојиш и делујеш. Обављаш задатке. Оне које ти река наметне или оне које си сам себи поставио

-На неке ствари рачунате, а на већину се прилагодите. Увек носимо хамоке за спавање. Они су иделани када имате где да их поставите. Међутим, деси се да морају директно на земљу, тако да смо имали једну ноћ преспавану на песку са крабама које гамижу по нама.

Хамок идеалан
за боравак у природи, Фото: Приватна архива

Лепота неизвесности
Вуковићи тврде да не би било исто да нису имали унапред зацртане циљеве, деонице које морају да савладају у једном дану. Да би свако застајање на месту које им привуче пажњу одвлачило време, па то више не би била кајак тура већ камповање. Такође, истичу да је управо та лепота неизвесности велика драж. Откривање и бивање у новом. Други пут да прођу исту руту више не би било исто.

Фото: Приватна архива

За следећу годину истражују. Нису донели одлуку на коју ће страну. Привлаче их даље путовања, али за овај хоби нема јасних информација и прецизно дефинисаних рута по Европи као што је случај са бициклизмом или неким другим спортовима.

Фото: Приватна архива

Да фотографијом и снимком забележе своје авантуре воле, јер воле да деле своје приче са пријатељима и онима које природа и покрет интересују, али то само по себи није сврха. Поента је у откривању, померању сопствених граница, бивању и скупљању енергије за повратак градском животу.