Шабачки хиподром као Варшавски

Да није било велике упорности и жеље Стајка Радосављевића из Салаша Ноћајског, иначе „типичног Мачванина“ који је највише на свету волео слободу, шалу и тркачке коње, ко зна како би се завршила „одисеја“ око локације и изградње новог хиподрома у Шапцу. У дуготрајним преговорима са члановима Народног одбора, који је шездесетих година у Шапцу био веома утицајан у власти, око локације новог хиподрома у којима су поред Стајка учествовали и тадашњи председник општине Шабац Илија Ђурић, председник Коњичког савеза Србије и општине Богатић Слободан Ђаковић и директор Завода за урбанизам у Шапцу Драгослав Пармаковић, одлучено је да нови хиподром заузме локацију, преко пута Пољопривредне школе у Шапцу, према Лозници, где се и данас налази. У помоћ је позван и Лола Јањић, син чувеног хармоникаша Боре Јањића. Лола је да подсетимо између осталог пројектовао авалски торањ крај Београда. На позив из вољеног града, дошао је из Венецуеле (Каракас) да помогне свом Шапцу, како је често говорио и био посебно почаствован.

Земљиште за нови хиподром, купљено је од Пољопривредног добра Мачва (23 хектара). Овоме је још придодато три хектара багремика од комуналног предузећа у Шапцу. Тако је за будући хиподром, који је требало да замени стари из скоро центра града, опредељено 26 хектара.

Станислав-Стајко Радосављевић, брат народног хероја Добросава Радосављевића, познатијег по надимку Народ, до тада директор предузећа за путеве, „прекомандован“ је за директора Коњичког клуба „Сава“ у Шапцу и директора хиподрома у оснивању.

Пројектовање будућег хиподрома поверено је Јелени Тировечкој из Шапца, запосленој тада у фирми „Стил“, која је била у саставу завода за урбанизам. Јелена је кћи пуковника Бране Јовановића, који је некада био и председник Коњичког савеза Југославије.

Коначно нови хиподром је изграђен између 1965. и 1968. године. Пројектован је по узору на Варшавски који је тада био међу најлепшим у Европи. Поводом израде пројекта у Шапцу, мала експедиција, боравила је у Варшави са жељом да „сниме“ њихов хиподром и пренесу искуства.

Створени су услови за пројектовање и изградњу травнате стазе око које је војска у дужини од 1.600 метара засадила живу ограду. Стаза је са благим „окукама“, што бољи познаваоци коментаришу као могућност да коњ и овим делом трчи у пуном галопу и под „бичем“. Веома је безбедна и удобна, по чему се издваја у земљи и свету

О томе пише Миодраг Д. Миловановић у својој књизи „Играли се коњи врани“: „Варшавски хиподром саграђен је у шуми и има стаклену трибину која може да прими 32.000 гледалаца. Има све пратеће објекте. То су купатила са топлом водом за купање коња и џокеја. Ту се врши и мерење. Следе остали објекти и то у виду тунела. Коњи на стазу излазе из тунела. Једном речју то је најсавременији хиподром у Европи“.

Хроничари бележе да локација (конфигурација терена) у Шапцу, није била подесна за хиподром. Сметала је речица Камичак која је протицала баш тим делом предвиђеним за хиподром. Она је исушена прокопавањем Церског ободног канала, али остало је улегнуће у земљишту од корита реке. Ту је у помоћ притекла војска. Издејствовано је посредством генерал-пуковника Југословенске војске Радојице Ненезића и команданта гарнизона у Шапцу пуковника Томислава Симовића да војска тешком механизацијом, изравна терен и наспе доста земље, чиме је практично затрпано корито Камичка.

Тако су створени услови за пројектовање и изградњу травнате стазе око које је војска у дужини од 1.600 метара засадила живу ограду. Стаза је са благим „окукама“, што бољи познаваоци коментаришу као могућност да коњ и овим делом трчи у пуном галопу и под „бичем“. Веома је безбедна и удобна, по чему се издваја у земљи и свету.

Урађено је и више пропратних објеката, а сваке протекле године хиподром се дограђује и временом је постао прелеп објекат, место добрих окупљања Шапчана и људи из околних крајева, заљубљеника у коњички спорт. Постоје најаве да ће тако бити и у будуће.

МАЧВАНСКИ ХАРАМБАША, ЗАЉУБЉЕНИК У КОЊЕ
Миленко-Мекија Гајић из Богатића је настављач вишегодишње традиције бављења коњичким спортом у његовој фамилији. Осим тога 1995. године био је секретар тадашњег Коњичког клуба „Хајдук Станко“ у Богатићу, а 1981. и 1986. Мачвански харамбаша на традиционалној манифестацији у Црној Бари.

Дугу традицију бављења коњичким спортом започео је његов отац Миладин. Он је 1958. године у ергели Гладнош купио пастуве Голуба и Задра. Ова грла су била пунокрвна и поред трка служила за приплод.
Гајићи су кобилу Бујицу купили од признатог мачванског коњара Драгорада Радића из Совљака. Памти да је добро трчала, а коначно и трговина коју су обавили, продајући је са ждребетом у Кентаки (САД) позитивно се завршила. Наиме, добили су новца за који су могли купити неколико хектара првокласне земље у Мачви.

Миладин Гајић 1952. поред Шердића, Фотографије: Лична архива и градска библиотека у Шапцу

„Мекија“, како га из милоште зову памти и очева грла Комету и Верону са којом су се винули у сам врх коњичког спорта у Србији. Помиње и ждрепца Весника који је са кобилом Хоризонталом дао Хента, који 1969. године осваја најпрестижнију трку двогодаца у Мачви, а потом ниже пет победа у другим тркама.
Гајићи су поседовали и грло Караван, а у Пожаревцу 1970. године купили кобиле Алку и Вирџинију које су добро трчале и оставиле велико потомство.

После повреде Андреа одлази у приплод, али долазе други коњи: Атом, Атаманка, Антрес, Авијано, Армани. Сви су побеђивали, а понајвише Авијано (пет победа)

Миленко се сећа и последњег Алкиног ждребета, Антилопе коју су продали, са годину дана Столу Гајићу 1980. године. Примера ради за новац који су добили могли су да купе нову заставу 101, која је тада била хит превозно средство.

- Антилопа је била велики капацитет и у 24 старта, ретко се догађало да буде ван пласмана (међу прва три коња), каже Миленко, који од 1984. године преузима примат у бављењу овим динамичним спортом.
Исте године у шталу враћа Антилопу, која са пастувом Поладино из Новог Бечеја даје прелепу Андреју. Она је забележила три победе и два друга места.

После повреде Андреа одлази у приплод, али долазе други коњи: Атом, Атаманка, Антрес, Авијано, Армани. Сви су побеђивали, а понајвише Авијано (пет победа).

Гајићи крај грла Авијано 1996, Фотографије: Лична архива и градска библиотека у Шапцу

У Крагујевцу Миленко купује Смарагда, који му је причинио доста радости,а исте 1998. године у кооперацији набавља кобилу Мис Петоску. Имала је каже одличан педигре али на тркачкој стази није остварила добре резултате. Миленку је истини за вољу било важније њено ждребе. И жеља се остварила, али је Петоска нажалост угинула.

Миленко Гајић крај Мис Петоске, Фотографије: Лична архива и градска библиотека у Шапцу

Грдне муке су имали да одгаје њено ждребе, које је одбијало сву храну. У обезбеђењу лекова помогла је и Миленкова сестра, на привременом раду у Француској. Коначно, ждребе је убрзо израсло у највеће и најлепше у генерацији.