ВЛАДИМИРЦИ
На рођендану СНС-А
Величанствено, скоро нестварно, тискао се народ васцеле Србије да изрази поштовање Александру Вучићу и странци коју води. А од најмлађих до старина уз осмех и лепу реч на сваком кораку пунио Штарк Арену. А могло се, како процени зналац, и свих пет напунити а тесно би било и на великој Маракани. И нигде негативне атмосфере, само сусретљивост урамила овај скуп напредњака али и бројних који нису чланови странке.
Текле анегдоте и присећања на некадашње кратере и уџерице пред огледалом Београда на води. Оста за успомену и шеретска упадица да није караван од осам аутобуса из Владимираца на погрешном месту јер и велике светске метрополе би позавиделе слици садашњег Београда. Старији се сећали макадам путева и садашњих брзих стаза у доласку у српску престоницу. У мирном ходу и ведрог погледа текла река захвалности како рекоше и Владимирчани попут велике воде задовољства да све напоји оптимизмом и добротом. Од седам до и више од 77 година.
Председник Општине Владимирци Горан Зарић, право са скупштине странке похитао је да дочека поносно своје Владимирчане. Север Арене је гостио скоро 500 житеља Општине Владимирци а председник, уз препознатљив осмех, говорио:
„Бити део овога је отварање нове стране у књизи великих успеха али и намере да буде и лепше и боље. Све око нас говори за себе, да је то итекако могуће са Александром Вучићем на челу државе и тимом који је он одабрао, како неко у шали рече попут оног који је недавно у Лисабону бацио Потругал на колена. Можемо ми и више и боље и у самим Владимирцима и новим путевима, бањом, зеленом агендом и новим радним местима. Сложно баш као што смо данас да ходимо томе да нам поколења која долазе са захвалношћу помињу име. Уживали смо и били део приче за бољитак и свевремене која води, како млади воле рећи, тамо где је само небо граница, видно презадовољан урамио је ову незаборав причу челни човек Општине Владимирци.
Са кључном мишљу да ова ера Александра Вучића збиља остаје нараштајима као дар праве фамилије часних намера и великих дела.
А старој баки ход у велепно здање Арене био претежак. Под руку су је увеле две млађане даме оденуте само осмехом, нудећи воду и слаткише. И тако на сваком кораку. Огромна Арена премала да угости све овацијама поздравила најдражег, Александра Вучића, како рекоше кључни разлог што су дошли. О делима до сада осталим иза слављеника тешко је причати, причају се сама. А на путу до Арене поредило се оно од некад, на ивици амбиса, у мимо ходу неко рече, до оног што сада води ка пиједесталу неслућених висина.
Пажњу пленио мир и стрпљење да нико посету престоници не упамти по нелагодности, да се народски свако свакоме нађе. Од севера земље до најудаљенијих места у тој реци Владимирчани били препознатљиви по шали али и до последње подељене јабуке и слаткиша током пута ка и од Београда. Упоређујући њихову сласт са лепотом виђеног и доживљеног. Зар и рећи да се понајвише причало о сестри Русији и сусрету браће на највишем нивоу. Путин Велики и Александар од Србије, одушевљено говорио досељеник из Босне у своје Владимирце, несташног духа и безмерне доброте, да није веровао својим очима. Еј бре, они се здраве као браћа, увек је било да је брат ту да се брату увек нађе. За неверовати је све што смо добили и што ћемо добити, додавао је у својој причи, да сада можемо и посао бирати и са поносом Србином се назвати. А у повратку шала до шале, осмех до осмеха и речене јабуке и слаткиши и сокови давани од једних другима као најближима. И занимљиво размишљање да Вучић кућу кући и оставља онима који долазе а претходници су носили само својим кућама и у осами новце бројали и смишљали пакости. Светиљке тог дана се погасише али мисли навиру и даље. А и небо је своје завесе отшкринуло и подарило леп и сунчан дан.
Текле анегдоте и присећања на некадашње кратере и уџерице пред огледалом Београда на води. Оста за успомену и шеретска упадица да није караван од осам аутобуса из Владимираца на погрешном месту јер и велике светске метрополе би позавиделе слици садашњег Београда. Старији се сећали макадам путева и садашњих брзих стаза у доласку у српску престоницу. У мирном ходу и ведрог погледа текла река захвалности како рекоше и Владимирчани попут велике воде задовољства да све напоји оптимизмом и добротом. Од седам до и више од 77 година.
„Бити део овога је отварање нове стране у књизи великих успеха али и намере да буде и лепше и боље. Све око нас говори за себе, да је то итекако могуће са Александром Вучићем на челу државе и тимом који је он одабрао, како неко у шали рече попут оног који је недавно у Лисабону бацио Потругал на колена. Можемо ми и више и боље и у самим Владимирцима и новим путевима, бањом, зеленом агендом и новим радним местима. Сложно баш као што смо данас да ходимо томе да нам поколења која долазе са захвалношћу помињу име. Уживали смо и били део приче за бољитак и свевремене која води, како млади воле рећи, тамо где је само небо граница, видно презадовољан урамио је ову незаборав причу челни човек Општине Владимирци.
Са кључном мишљу да ова ера Александра Вучића збиља остаје нараштајима као дар праве фамилије часних намера и великих дела.
А старој баки ход у велепно здање Арене био претежак. Под руку су је увеле две млађане даме оденуте само осмехом, нудећи воду и слаткише. И тако на сваком кораку. Огромна Арена премала да угости све овацијама поздравила најдражег, Александра Вучића, како рекоше кључни разлог што су дошли. О делима до сада осталим иза слављеника тешко је причати, причају се сама. А на путу до Арене поредило се оно од некад, на ивици амбиса, у мимо ходу неко рече, до оног што сада води ка пиједесталу неслућених висина.
Пажњу пленио мир и стрпљење да нико посету престоници не упамти по нелагодности, да се народски свако свакоме нађе. Од севера земље до најудаљенијих места у тој реци Владимирчани били препознатљиви по шали али и до последње подељене јабуке и слаткиша током пута ка и од Београда. Упоређујући њихову сласт са лепотом виђеног и доживљеног. Зар и рећи да се понајвише причало о сестри Русији и сусрету браће на највишем нивоу. Путин Велики и Александар од Србије, одушевљено говорио досељеник из Босне у своје Владимирце, несташног духа и безмерне доброте, да није веровао својим очима. Еј бре, они се здраве као браћа, увек је било да је брат ту да се брату увек нађе. За неверовати је све што смо добили и што ћемо добити, додавао је у својој причи, да сада можемо и посао бирати и са поносом Србином се назвати. А у повратку шала до шале, осмех до осмеха и речене јабуке и слаткиши и сокови давани од једних другима као најближима. И занимљиво размишљање да Вучић кућу кући и оставља онима који долазе а претходници су носили само својим кућама и у осами новце бројали и смишљали пакости. Светиљке тог дана се погасише али мисли навиру и даље. А и небо је своје завесе отшкринуло и подарило леп и сунчан дан.
С.К.
Најновији број
18. април 2024.
