Питање (за) уметника

Питања и одговори, светло и тама, настајање и нестајање, природа и човек, појмови су који прожимају, повезују стваралаштво и самосталну изложбу младог шабачког уметника Драгише Маринковића. Инспирацију за нови циклус радова пронашао је у природним процесима изван пресудног утицаја уметника на финални исход. Нека стара дела, постала су нова, органским процесима уз минималну интервенцију креатора. Вода, основ и извор живота, била је Маринковићев партнер у стварању, испитивању граница, разградњи и изградњи. Дно, кратко и (не)јасно именована поставка оставља простор за тумачења.

-На изложбу „Дно“ се може гледати двојако. Са једне стране је то што радови подсећају на дно речног корита где су и настајали. Током процеса настанка су упијали есенцију окружења на Сави. Моји радови нису фокусирани на естетски сегмент, колико на суштину и енергију коју носе - каже Драгиша Маринковић о својим радовима у оквиру поставке у Галерији Културног центра.

-Уверен сам да су неки од радова на скали ликовности имали већу вредност, али током процеса та ликовност постепено опада да би се изградио другачији поглед на њих. Ово је наставак мог стваралаштва са том тематиком која траје већ деценију. Прво сам се бавио деконструкцијом људског тела, потом сам сличне промене уочавао и у природи. Поставка „Дно“ сублимира све претходне изложбе, али се може ишчитавати на више начина. Сматрам да сам назив може да сугерише на више тумачења - додаје уметник напомињући да је савремени свет у овом тренутку ближи називу изложбе, но врху цивилизацијског развитка и напретка.

Питање је шта је уметност. За мене је то дуг пут истраживања и стварања. Од малих ногу сам у свету уметности, то ми је професионално и животно опредељење, али не могу да дефинитивно кажем „Уметник сам“. Сматрам да јесам

-Када свет сагледамо еколошки, културолошки и друштвено видимо где се он налази, те је то оно што покушавам да представим кроз елементе распадања материје и њене изградње. Сваки рад може се посматрати као засебан живот. Из распаднутих делова можемо формирати целину, односно ликовно дело. Но, и појам ликовно дело остављам на тумачење.

На питање да ли постоји конструкција без претходне деконструкције Маринковић одговара да је то и једна од суштинских постулата његовог стваралаштва.
-Како сачувати нешто где је започет процес распадања? У ком тренутку сачувати? А крајње питање је да ли га треба сачувати? Да ли је вредност секвоје која живи неколико стотина година више вреди од маслачка који траје неколико дана. Управо су то теме и мисли које окупирају мисли и стваралаштво. Да ли уметничко дело треба и мора да постоји након уметника, или може да траје одређени временски период. Да ли мора да остане сачувано, или може да се „распадне“ - каже уметник о егзистенцијалним дилемама које носе честа промишљања, али не и коначне одговоре.

-Остављам простор да посматрач може да учита и ишчита свет по свом нахођењу - кратко додаје Маринковић.

Као отворено питање остаје да ли ствари поседују вредност независно од нашег погледа на њих, или им својим ставовима/одредницама дајемо вредност. А да ли уметник може да се „измести“ из своје уметности?
-То није могуће постићи, иако сам имао потребу да покушам. Ако занемарим све оно што сам научио током школовања, техничко и цртачко знање, нисам успео да то учиним, јер самим посматрањем смо присутни и везани за уметност. Да ли би ствари изгледале исто и када их не бисмо посматрали?
Уметност има тенденцију да мења облике, правац, те није необично да се ствараоци одлуче да иступе из своје сигурне зоне и заплове у нешто неконвенционалније представе доживљаја стварности, као што то чини наш саговорник, иако врсни цртач. Наглашава да класична уметност, где се осећа сигурно, вешто влада техником више није изазов, те да тежи другачијем.

-Ово је само један искорак, а класично сликарство у мени не буди инспирацију. Знам целокупан процес, од почетка до краја, како бих постигао квалитет. Да не звучи претенциозно реч квалитет, али задатак који сам себи поставио. Нема неизвесности и изненађења, а оне се дешавају током настанка радова који су представљени у Културном центру и веома су важне за сваког уметника. Идеја је битна, али највише уживам у самом процесу, много више него код класичног (реалистичног) цртања/сликања - истиче Маринковић и подвлачи да је појам уметника као и све релативан.

-Живимо у таквом свету да било ко може себи да додели тај епитет. Питање је шта је уметност. За мене је то дуг пут истраживања и стварања. Од малих ногу сам у свету уметности, то ми је професионално и животно опредељење, али не могу да дефинитивно кажем „Уметник сам“. Сматрам да јесам. Стваралаштво и образовање говоре потврдно. Увек је неки знак питања и анализа - каже за крај разговора Драгиша.