ПРОФ. ДР МИЛОШ КОВИЋ: НИЈЕ У ПИТАЊУ САМО РЕИЗБОР У ЗВАЊЕ ВАНРЕДНОГ ПРОФЕСОРА
Овде се суди Србији (1)
Покренуло се јавно мњење. И сам сам изненађен колико се колега огласило, бројем професора универзитета, научника, јавних личности које су потписале протесно писмо. Њих има више од 250, а онлајн петицију потписало је око 8.700 људи. Студенти су се покренули, организовали су протест, чак и делије, очигледно је да људи виде и осећају да овде није реч о избору или реизбору једног професора универзитета у Београду, него да је улог много већи, да је овде реч о томе каква ће се историја предавати у нашим школама и на универзитетима
Шапчанин, проф др Милош Ковић нашао се у жижи јавности када му је, уместо у избор у звање редовног професора, понуђен реизбор у звање ванредног професора. Да ли се ради се о покушају протеривања професора Ковића са Катедре за општу историју новог века на Филозофском факултету по већ разрађеној рецептури? Наиме, троје његових колега са Катедре већ је добило отказ, а његов глас за њих рачунао се као глас против оних који су се нашли лично увређени. Васпитаван да говори онако како мисли, опредељен за истину, овај професор није могао да оћути неправду. Нико то од њега није ни очекивао. Ни то није све, али идемо редом.
Да ли бисте нам појаснили процедуру Филозофског факултета у звање наставника да би наши читаоци стекли јасан увид у то што Вам се дешава?
- На Универзитету у Београду постоје три врсте предавача. Само редовни професор ради на неодређено време. Ванредни професори и доценти потписују уговоре на пет година. Сваких пет година, бира се комисија која проверава да ли кандидат има довољно научних и педагошких резултата да би био изабран у више звање, односно да би био реизабран у звање у коме је већ а, уколико нема услова за тако нешто, губи посао. Ја сам једном реизабран у доцента. То је било у време када сам објавио књигу за Oxford University Press. Том послу сам посветио неколико година, а онда ми се та књига, према правилима овдашњим, није бодовала. Ја сам једини српски историчар коме је највећи светски издавач за хуманистичке науке објавио књигу, али то није било валидно. Зато сам у звању доцента провео десет година, потом пет у звању ванредног професора, а сада имам све научне и педагошке услове за избор у звање редовног професора. Конкурс се расписује шест месеци пре истека уговора да би било довољно времена да се обави цела процедура, која креће са Катедре, наставља се на Одељењу, па на Кадровској комисији, потом иде на Изборно веће и на Универзитет.
Уколико истекне шест месеци, можете остати не само без звања редовног професора, него и без посла?
- Када доцент, односно, ванредни професор испуни услове за више звање, покреће се процедура, која је предвиђена универзитетским законским актима. Дакле, не мора да истекне пет година уколико кандидат испуњава услове. Међутим, у мом случају није било тако и то је оно што се у кодексу професионалне етике (члан 32) Универзитета у Београду назива дискриминацијом. Спроводи се нешто потпуно другачије. Ми, наставници, имамо табеле које попуњавамо, у којима се прецизно предвиђа који су услови потребни за избор у следеће звање. Све сам попунио, предао књигу, међутим, људи који би да ме спрече да стекнем звање редовног професора и на тај начин коначно будем безбедан на свом радном месту су људи који су ме тужили Суду за повреду части и угледа. Они сада желе да одлучују о мом избору у звање и да ме задрже у звању ванредног професора, што и није толико страшно, али овде је реч о покушају да будем избачен са посла на исти начин на који је избачено троје мојих колега.
Дакле, комисија Катедре не препознаје ни Ваше име, ни Ваше радове. Када је све почело?
- Крајем октобра, Кадровска служба Филозофског факултета упутила је допис Катедри у коме се тражи да се покрене процедура за избор у звање Милоша Ковића. Катедра је дужна да покрене процедуру. А на катедри се налазе три наставника од којих су два у сукобу интереса. Један је Никола Самарџић, који је против мене поднео две тужбе, кривичну и парничну због повреде части и угледа. Када је избацивано са посла троје мојих колега, ја сам их јавно бранио пажљиво бирајући речи, али сам јасно рекао да је реч о прогону и покушају наметања једне нове парадигме коју сам назвао хашком интерпретацијом српске историје. Због тих изјава сада мени суде, иако ни у једном тренутку нисам рекао ништа лично ни против кога. Онда је четворо људи који су се осетили прозваним за прогон мојих колега поднело свако по две судске пријаве против мене, по једну парничну и једну кривичну, што је укупно осам пријава. Траже од мене укупно четири милиона динара. Ти професори су Никола Самарџић, Дубравка Стојановић, Радош Љушић и Влада Станковић. Пресуду по тужби колеге Љушића за повреду части и угледа Први основни суд у Београду одбацио је као неосновану, што је важно не само за мене, него за друштво у целини.
ПРОЦЕДУРА СЕ НАСТАВЉА
„Изборно веће ће се одржати 23. децембра. Пре тога морају да се обаве све претходне процедуре и да се предложи комисија. И да се предложи звање. Немам намеру да прихватам труле компромисе, нити било каква понижења. Тражим само објективну и непристрасну комисију и то је све. Тражим да се поштује процедура. Закон.“
Чланови кадровске комисије нису одобрили такво поступање?
- Тако је. Кадровску комисију чине професoри са свих одељења Филозофског факултета, који је као Универзитет у малом. Са сваког одељења по један представник налази се у Кадровској комисији. Наиме, на Кадровску комисију стижу имена кандидата и њихови научни и наставнички резултати, шта је објављено у протеклих пет година, број менторстава, просечна оцена коју су вам студенти дали итд. За све кандидате је уредно приложен материјал, само мог имена нема и мојих резултата. Са одељења за историју једино је дат предлог да се покрене процедура за избор у звање једног ванредног професора који су чланови Кадровске комисије одбили у великој већини. Тако је процедура заустављена.
Шта даље?
- На основу члана 128 статута Филозофског факултета, када са Катедре не стигне законит предлог, декан Филозофског факултета Данијел Синани има право да сам предложи комисију која ће бити компетентна и објективна. Дакле, то јесте начин да се блокада превазиђе, али декан то, из њему знаних разлога, одбија да учини. Уколико декан то не учини, цела процедура се понавља, као у случају мојих троје колега који су избачени са посла. Ићи ће се на то да истекне тих шест месеци и да мени истекне звање. Професори историје се протерују са посла тако што се бира непријатељска комисија. Мојим колегама није се десило да их враћају у звање у коме су били, него им се једноставно изабере непријатељска комисија. То се догодило и у мом случају.
Шта подразумева и како дела непријатељска комисија?
- Нађе противкандидата. Наравно, много је лакше наћи противкандидата за ванредног него за редовног професора, као што је много је лакше саставити комисију од ванредних професора. Такође, много је теже саставити комисију која треба да бира редовног професора зато што та комисија треба да се састоји од редовних професора, односно научних саветника. Дакле, непријатељска комисија напише негативан реферат о кандидату, без обзира на све његове референце, а Изборно веће одбије реферат, при том му се не дозволи да промени комисију и тако из седнице у седницу, а седнице су једном месечно, Изборно веће одбија реферате, јер реферати који су писани о мојим колегама су срамни и процедурално неправилни и због тога су били одбијани, али је време истицало и по истеку шест месеци, изгубили су звање и посао. То је оно што се мени спрема. Читаоцима то можда звучи као сувише сложена процедура, али то је начин на који ови људи који су већ уверзирани постижу оно што желе.
Колико сте оптимистични по питању исхода?
- С обзиром на оно што су учинили мојим колегама и колегиницама, има разлога за песимизам, али са друге стране, остаје на савести мојих колега. Велики број мојих колега стоји уз мене, али они су мањина. Ми смо мањина.
Подигла се велика прашина у Вашем случају?
- Покренуло се јавно мњење. И сам сам изненађен колико се колега огласило, бројем професора универзитета, научника, јавних личности које су потписале протесно писмо. Њих има више од 250, а онлајн петицију потписало је око 8.700 људи. Студенти су се покренули, организовали су протест, чак и делије, очигледно је да људи виде и осећају да овде није реч о избору или реизбору једног професора универзитета у Београду, него да је улог много већи, да је овде реч о томе каква ће се историја предавати у нашим школама и на универзитетима. (Наставак у наредном броју)
Да ли бисте нам појаснили процедуру Филозофског факултета у звање наставника да би наши читаоци стекли јасан увид у то што Вам се дешава?
- На Универзитету у Београду постоје три врсте предавача. Само редовни професор ради на неодређено време. Ванредни професори и доценти потписују уговоре на пет година. Сваких пет година, бира се комисија која проверава да ли кандидат има довољно научних и педагошких резултата да би био изабран у више звање, односно да би био реизабран у звање у коме је већ а, уколико нема услова за тако нешто, губи посао. Ја сам једном реизабран у доцента. То је било у време када сам објавио књигу за Oxford University Press. Том послу сам посветио неколико година, а онда ми се та књига, према правилима овдашњим, није бодовала. Ја сам једини српски историчар коме је највећи светски издавач за хуманистичке науке објавио књигу, али то није било валидно. Зато сам у звању доцента провео десет година, потом пет у звању ванредног професора, а сада имам све научне и педагошке услове за избор у звање редовног професора. Конкурс се расписује шест месеци пре истека уговора да би било довољно времена да се обави цела процедура, која креће са Катедре, наставља се на Одељењу, па на Кадровској комисији, потом иде на Изборно веће и на Универзитет.
Уколико истекне шест месеци, можете остати не само без звања редовног професора, него и без посла?
- Када доцент, односно, ванредни професор испуни услове за више звање, покреће се процедура, која је предвиђена универзитетским законским актима. Дакле, не мора да истекне пет година уколико кандидат испуњава услове. Међутим, у мом случају није било тако и то је оно што се у кодексу професионалне етике (члан 32) Универзитета у Београду назива дискриминацијом. Спроводи се нешто потпуно другачије. Ми, наставници, имамо табеле које попуњавамо, у којима се прецизно предвиђа који су услови потребни за избор у следеће звање. Све сам попунио, предао књигу, међутим, људи који би да ме спрече да стекнем звање редовног професора и на тај начин коначно будем безбедан на свом радном месту су људи који су ме тужили Суду за повреду части и угледа. Они сада желе да одлучују о мом избору у звање и да ме задрже у звању ванредног професора, што и није толико страшно, али овде је реч о покушају да будем избачен са посла на исти начин на који је избачено троје мојих колега.
Дакле, комисија Катедре не препознаје ни Ваше име, ни Ваше радове. Када је све почело?
- Крајем октобра, Кадровска служба Филозофског факултета упутила је допис Катедри у коме се тражи да се покрене процедура за избор у звање Милоша Ковића. Катедра је дужна да покрене процедуру. А на катедри се налазе три наставника од којих су два у сукобу интереса. Један је Никола Самарџић, који је против мене поднео две тужбе, кривичну и парничну због повреде части и угледа. Када је избацивано са посла троје мојих колега, ја сам их јавно бранио пажљиво бирајући речи, али сам јасно рекао да је реч о прогону и покушају наметања једне нове парадигме коју сам назвао хашком интерпретацијом српске историје. Због тих изјава сада мени суде, иако ни у једном тренутку нисам рекао ништа лично ни против кога. Онда је четворо људи који су се осетили прозваним за прогон мојих колега поднело свако по две судске пријаве против мене, по једну парничну и једну кривичну, што је укупно осам пријава. Траже од мене укупно четири милиона динара. Ти професори су Никола Самарџић, Дубравка Стојановић, Радош Љушић и Влада Станковић. Пресуду по тужби колеге Љушића за повреду части и угледа Први основни суд у Београду одбацио је као неосновану, што је важно не само за мене, него за друштво у целини.
„Изборно веће ће се одржати 23. децембра. Пре тога морају да се обаве све претходне процедуре и да се предложи комисија. И да се предложи звање. Немам намеру да прихватам труле компромисе, нити било каква понижења. Тражим само објективну и непристрасну комисију и то је све. Тражим да се поштује процедура. Закон.“
Чланови кадровске комисије нису одобрили такво поступање?
- Тако је. Кадровску комисију чине професoри са свих одељења Филозофског факултета, који је као Универзитет у малом. Са сваког одељења по један представник налази се у Кадровској комисији. Наиме, на Кадровску комисију стижу имена кандидата и њихови научни и наставнички резултати, шта је објављено у протеклих пет година, број менторстава, просечна оцена коју су вам студенти дали итд. За све кандидате је уредно приложен материјал, само мог имена нема и мојих резултата. Са одељења за историју једино је дат предлог да се покрене процедура за избор у звање једног ванредног професора који су чланови Кадровске комисије одбили у великој већини. Тако је процедура заустављена.
Шта даље?
- На основу члана 128 статута Филозофског факултета, када са Катедре не стигне законит предлог, декан Филозофског факултета Данијел Синани има право да сам предложи комисију која ће бити компетентна и објективна. Дакле, то јесте начин да се блокада превазиђе, али декан то, из њему знаних разлога, одбија да учини. Уколико декан то не учини, цела процедура се понавља, као у случају мојих троје колега који су избачени са посла. Ићи ће се на то да истекне тих шест месеци и да мени истекне звање. Професори историје се протерују са посла тако што се бира непријатељска комисија. Мојим колегама није се десило да их враћају у звање у коме су били, него им се једноставно изабере непријатељска комисија. То се догодило и у мом случају.
Шта подразумева и како дела непријатељска комисија?
- Нађе противкандидата. Наравно, много је лакше наћи противкандидата за ванредног него за редовног професора, као што је много је лакше саставити комисију од ванредних професора. Такође, много је теже саставити комисију која треба да бира редовног професора зато што та комисија треба да се састоји од редовних професора, односно научних саветника. Дакле, непријатељска комисија напише негативан реферат о кандидату, без обзира на све његове референце, а Изборно веће одбије реферат, при том му се не дозволи да промени комисију и тако из седнице у седницу, а седнице су једном месечно, Изборно веће одбија реферате, јер реферати који су писани о мојим колегама су срамни и процедурално неправилни и због тога су били одбијани, али је време истицало и по истеку шест месеци, изгубили су звање и посао. То је оно што се мени спрема. Читаоцима то можда звучи као сувише сложена процедура, али то је начин на који ови људи који су већ уверзирани постижу оно што желе.
Колико сте оптимистични по питању исхода?
- С обзиром на оно што су учинили мојим колегама и колегиницама, има разлога за песимизам, али са друге стране, остаје на савести мојих колега. Велики број мојих колега стоји уз мене, али они су мањина. Ми смо мањина.
Подигла се велика прашина у Вашем случају?
- Покренуло се јавно мњење. И сам сам изненађен колико се колега огласило, бројем професора универзитета, научника, јавних личности које су потписале протесно писмо. Њих има више од 250, а онлајн петицију потписало је око 8.700 људи. Студенти су се покренули, организовали су протест, чак и делије, очигледно је да људи виде и осећају да овде није реч о избору или реизбору једног професора универзитета у Београду, него да је улог много већи, да је овде реч о томе каква ће се историја предавати у нашим школама и на универзитетима. (Наставак у наредном броју)
М.Филиповић
Најновији број
18. април 2024.
