ЧИВИЈАШКИ ЖАЛ
У Шапцу нема више фијакера...
Саобраћају у Сомбору и Бечу. Да бар један оста у Шапцу, био би добар, као туристичка атракција, овако све остаје у лепом сећању
Историја бележи да је прву српску радионицу за израду кола, каруца, чеза и фијакера у Шапцу 1868. године отворио Јоца Апић, познатији као Коларица Јоца из варошке химне. Старији памте да је овим потезом направио прави мали бум у привредном животу града.
Уствари, Јоца, који је у Шабац дошао однекле из Бачке, је помно пратио европска привредна кретања и у град на Сави, поред осталог донео предузетнички дух на коме би му многи позавидели. О томе јасно говори велико интересовање за израду, пре свега фијакера који су били у то доба веома луксузно превозно средство. Данас би се могло поредити са мерцедесом или каквим другим луксузним аутомобилом. Куповали су га најчешће богати трговци, занатлије, лекари...
Историчари са своје стране запажају да се Шабац нагло развијао по угледу на градове западне Европе.
... Пристаниште за кочије и коње, било је испред данашњег Дома Војске Србије. Одатле се кретало даље по захтеву путника који су возом долазили у Шабац. Једним делом Шабац је због тих кочијаша и добио име Мали Париз, а у близини је био и биоскоп истог имена, перјаница града. Шабац је имао исто као и Сомбор велики број кочија којима су се путници превозили са једног краја града на други... пише у својој најновијој књизи „Изгубљене душе“, магистар права Слободан Лале Смиљанић.
Позивајући се на изјаве старијих Шапчана он каже да су дуго од шабачке железничке станице до хотела Зелени венац саобраћали фијакери. Забележио је и изглед кочијаша Страхиње Жабаљца, чија је кочија сваког дана блистала од чистоће и елеганције. Да се у њој вози не би се постидео ни какав кнез или војвода. И његов коњ био је међу најбољим. Налицкан, углађен, просто је летео калдрмом. Кретао се најчешће од подножја Летњиковца, где је и живео па свугде по граду. На глави је кажу имао шешир, мало виши него што се у то доба носио, сличан цилиндру неког Енглеза из високог друштва у другој половини 19 века. Немогуће га је било видети без црне јакне и уских панталона. Све у свему облачио се кицошки, наглашана адвокат Смиљанић, називајући то „златним добом Шапца“.
Нажалост, примећује он али и други старији грађани Шапца, оно познато „цвака, цвак“, данас се може чути само у песми. Фијакери су одавно протерани са шабачких улица које су уместо коцком пресвучене асфалтом.
- Јесте то наглашава Смиљанић, али и неки другу грађани удобније достигнуће новог времена, али остаје жал за фијакерима. Да бар један оста у граду крај Саве, био би добра туристичка атракција. Љубитељи старина подсећају да и данас помињана превозна средства која су вукли „налицкани“ коњи саобраћају у Бечу и Сомбору.
Има их и у „Мачванској свадби“, традиционалној културно-туристичкој манифестацији за „Хајдучко вече“ али и више фијакеријада, које организују по Србији.
Мачвани су успели да их сачувају од извоза у иностранство, али су касније они неусловно чувани у шупама Етно парка у Совљаку, пропали. Остали су ретки још код појединих домаћина, а све чешће их користе и у свадбеним поворкама.
Уствари, Јоца, који је у Шабац дошао однекле из Бачке, је помно пратио европска привредна кретања и у град на Сави, поред осталог донео предузетнички дух на коме би му многи позавидели. О томе јасно говори велико интересовање за израду, пре свега фијакера који су били у то доба веома луксузно превозно средство. Данас би се могло поредити са мерцедесом или каквим другим луксузним аутомобилом. Куповали су га најчешће богати трговци, занатлије, лекари...
Историчари са своје стране запажају да се Шабац нагло развијао по угледу на градове западне Европе.
... Пристаниште за кочије и коње, било је испред данашњег Дома Војске Србије. Одатле се кретало даље по захтеву путника који су возом долазили у Шабац. Једним делом Шабац је због тих кочијаша и добио име Мали Париз, а у близини је био и биоскоп истог имена, перјаница града. Шабац је имао исто као и Сомбор велики број кочија којима су се путници превозили са једног краја града на други... пише у својој најновијој књизи „Изгубљене душе“, магистар права Слободан Лале Смиљанић.
Позивајући се на изјаве старијих Шапчана он каже да су дуго од шабачке железничке станице до хотела Зелени венац саобраћали фијакери. Забележио је и изглед кочијаша Страхиње Жабаљца, чија је кочија сваког дана блистала од чистоће и елеганције. Да се у њој вози не би се постидео ни какав кнез или војвода. И његов коњ био је међу најбољим. Налицкан, углађен, просто је летео калдрмом. Кретао се најчешће од подножја Летњиковца, где је и живео па свугде по граду. На глави је кажу имао шешир, мало виши него што се у то доба носио, сличан цилиндру неког Енглеза из високог друштва у другој половини 19 века. Немогуће га је било видети без црне јакне и уских панталона. Све у свему облачио се кицошки, наглашана адвокат Смиљанић, називајући то „златним добом Шапца“.
Нажалост, примећује он али и други старији грађани Шапца, оно познато „цвака, цвак“, данас се може чути само у песми. Фијакери су одавно протерани са шабачких улица које су уместо коцком пресвучене асфалтом.
- Јесте то наглашава Смиљанић, али и неки другу грађани удобније достигнуће новог времена, али остаје жал за фијакерима. Да бар један оста у граду крај Саве, био би добра туристичка атракција. Љубитељи старина подсећају да и данас помињана превозна средства која су вукли „налицкани“ коњи саобраћају у Бечу и Сомбору.
Има их и у „Мачванској свадби“, традиционалној културно-туристичкој манифестацији за „Хајдучко вече“ али и више фијакеријада, које организују по Србији.
Мачвани су успели да их сачувају од извоза у иностранство, али су касније они неусловно чувани у шупама Етно парка у Совљаку, пропали. Остали су ретки још код појединих домаћина, а све чешће их користе и у свадбеним поворкама.
Љ.Ђ.
Најновији број
18. април 2024.
