Шкартирано ждребе постало шампион

Да га као шкартирано једногодишње ждребе у ергели Зобнатица, није купио почивши, угледни шабачки адвокат Раде-Радушко Лекић из Шапца, могао је улудо да погине, као неколико његових предходника. Кадет, је могао да буде добра кобасица или у најбољем случају да заврши на трпези неког пробирљивог Италијана, бележи признати колега Владан Арсеновић из Шеварица.

Могао је све поменуто Кадет, али није. Срећном куповином шкартираног ждребета, адвокат Лекић је себе и Кадета уписао у књигу вечних у коњичком спорту Шапца и околине. Наравно, требало је за то доста тешког и стрпљивог рада.

Кадет је све то оправдао, већ друге године живота, баш у Бачкој Тополи (завичају), освојивши прву награду, односно онолико новца за колико је и плаћен ( Око четири милиона старих динара).

- Дуго смо га хватали ласом као каубоји. Џокеја је по три пута дневно избацивао, а покушао је и да побегне кроз прозор. После много рада постао је миран као јагње, причао је адвокат Лекић, који је имао још неколико тркачких коња али ниједан није био као Кадет.

Срећном куповином шкартираног ждребета, адвокат Лекић је себе и Кадета уписао у књигу вечних у коњичком спорту Шапца и околине. Наравно, требало је за то доста тешког и стрпљивог рада

... Кадет је победио у трци за награду града Београда. Морални је победник трогодих југословенских ждребаца. Победио је у Бачкој Тополи, на Мачванском дербију, у трци за ослобођење Шапца у „шабачком критеријуму“... пише Владан Арсеновић у својој књизи „Људи и коњи“.
Једном речју био је савршен пример како и најбољи стручњаци за избор коња, могу да погреше.

- Завршио је нажалост трагично, због похлепе неких људи. Уместо да ужива у природи и старости, убили су га у 11 години живота. Успомена на овог великог шампиона још увек је жива, освежавају фотографије, ретке приче и сећања љубитеља коњичког спорта, каже Милица лекић-Грујић, ћерка адвоката Радушка-Рада Лекића.

МАДРИД ЗА СВА ВРЕМЕНА
Није потребно посебно сећање и познавање историје коњичког спорта у Шапцу и околини, а не присетити се Мадрида, чувеног ждрепца, власништво Чедомира-Чедана Тадића, некада најстаријег шабачког одгајивача тркачких коња, који је у овом динамичном спорту био још од 1927. године и „протурио“ је како овдашњи коњари воле да кажу, кроз своје руке, много вредних коња. Наравно, радовао се кад побеђује, а био помало тужан, кад су његови коњи губили трке.

Прича се, примера ради да му је баш Мадрид, који је истрчао више од 70 трка и само шест није био у пласману, продужио живот. Клео се у њега и истицао да има још доста добрих коња, попут Лидије, Чарлстона и других али његов Мадрид, тврдио је старина био је мало испред свих осталих. Имао је и своју верну публику, попут фудбалских клубова Звезда и Партизан.

Навијачи су га свугде пратили и с њим делили радости и ређе тугу, кад изгуби. Овај блистави вранац без родослова, вођен је као полукрвњак и ако су многи добри познаваоци овог динамичног спорта били убеђени да је Мадрид био чисте крви.

Победа за памћење, Фото: Лична архива

Свеједно, Чедану је срце било пуно радости, када су говорили хвалоспеве о његовом Мадриду. Волео је овог коња као очи своје, мада је имао и других изузетно добрих, пупут Мачванина, победника Подрињског дербија 1975. године, учесника Југословенског дербија.

И уопште су шабачки одгајивачи 70. Година прошлог века, њих двадесетак окупљених у оквиру Коњичког клуба „Сава“, постизали изузетне домете у послератном развоју коњичког спорта.

... У поменутој деценији доста грла из Мајура постизала су у Шапцу и на страни веома добре резултате. Милорад Малетић, имао је више добрих грла и резултата. Грла су му била: Боби, Треска, Сарајка, Поносна, Силна и Леон. Као најбољи међу најбољима били су: Боби и несрећно угинула Сарајка. Браћа Игњатовићи имали су неустрашиву Киву. Трчала је успешно у Бечу, побеђивала у Шапцу и Београду у класним тркама.Неухватљива је била и Касандра, Ранка Николића из Кормана, пише магистар Милан Јевтић у књизи „100 година коњичког спорта у Шапцу“. Аутор помиње и Коју Филиповића, који је каже увек имао по једног до два одлична коња.

„Златну генерацију“ осамдесетих чинили су: Берди, Лидија, Чарлстон, па истогодци: Кадет, Касандра, Камелија, Лајка, Долинка и нешто млађи: Лимбо, Регент, Јаран, опет по избору помињаног Јевтића.
Коначно 1983. године Коњички клуб „Сава“ Шабац доживео је велику почаст, кад му је Организациони комитет 14. Балканског шампионата поверио организацију ове велике коњичке приредбе.

АРНАДО ЈЕДНАКО ЈОШ 16 ПОТКИВАЊА
Вранац Арнадо почившег Мије Трифуновића-Ковача из Горње Врањске, као ждребе са годину дана више је личио на јаре него на ждребе или како би признати шабачки коњар Раде Марковић рекао више је личио на циркуско него на галопско ждребе. Али изгледа да је Арнадо ождребљен под срећном звездом, јер је убрзо постао шампион тркачких стаза.

Помињани Раде Марковић, угледни шабачки коњар, грдно се преварио, када је у својој штали поред више пунокрвних енглеских коња које је набавио у Њумаркету и неугледног Арнада, Мији, кога је изузетно ценио, рекао да по цену више поткивања води Арнада из његове штале, како му не би крњио углед.

коњи испод наслана, Фото: Лична архива

- Мијо, ево ти ово ждребе, води ми га из штале, рекао је тада Раде Мији, који је дошао да му поткива коње. Овај је био збуњен, изненађен али погодба паде и будући шампион оде за поткивање.
Касније је Раде видео да је погрешио, али за све је било касно, Арнадо је бележио победе, а Мија се двоумио коме да га прода и за коју цену. А купаца је било са свију страна и обасипали су га разним понудама.

С друге стране Марковић са више својих пунокрвних Енглеза није успео да достигне резултате које је некада бележио са својим Гварнаријем.
На крају је поручио Мији да му је остао дужан још 16 поткивања за Арнада.