У загрљају са Христом

Са свештеником Николом Ковачевићем разговарали смо о живом односу Бога и човека, хришћанству као одустајању од комформизма и осуђивању као опасности када човек уђе у другачију врсту удобности уколико се изгуби у лажном осећају самоисправности. О непоробљености и животу у свету по начелима љубави и слободе. О Рождеству Христовом.

Никад као уочи прослављања Божића не звони јаче блага вест?
- Док год живимо, у подвигу смо као хришћани и трудимо се да до сваког човека допре реч Јеванђеља Христовог. То јесте задатак Цркве, која по природи није само благодатна, него и мисионарска у оном смислу у ком је Христос проповедао, ненаметљиво, снагом и силом саме речи и смисла који стоји иза те Речи, јер Христос јесте Реч (Логос, Слово). Трудимо се да сваки човек има прилику да на свет и живот реагује имајући у виду да постоји перспектива здравог односа према Богу, што јесте реч јеванђеља - благе вести. Када управљамо свој поглед ка Богу, налазимо излаз из безнађа и недоумица. То је реч Јеванђеља коју Црква предлаже човеку сваког времена, не као информацију, него као живот, радост изласка из таме на светлост. Овај свет није само простор муке и невоље и себичног освајања простора за себе, него може да има и једну благодатну димензију која не зависи директно од нас, него од Бога од Кога је овај свет помало отет, а Који, упркос томе, настоји да буде присутан у овом свету по начелима љубави и слободе, у бестрасном смислу речи. За нас слобода није просто избор између различитих могућности, него слобода за ту врсту живота са Богом, пред који се, нажалост, пречесто намеће безброј препрека.

КОМФОРМИЗАМ И ОСУЂИВАЊЕ
Наша тежња ка удобности живота нас заводи да и хришћанство уклопимо у њега и нађемо безбедно место у Цркви где можемо да будемо пасивни, изнад ситуације, да заузмемо свој ћошак. Понекад смо у искушењу да мислимо да смо бољи од других ако знамо одређени сет „правила“: како се љуби икона, како се причешћује, ако седам дана једемо на води, итд.. Истинско хришћанство, пак, представља ослобођење од комформизма. Црква је простор где се учимо да волимо људе, а не простор где им судимо.

Да ли је хришћанство излазак из зоне комфора?
- У одређеном смислу, јесте. Но, хришћанство није против самог комфора. Штавише, оно заговара другачију врсту комфора, која је здрава за наше биће. Међутим, комфор у оквирима овог света, често јесте нешто што нас спутава. Што више ствари имамо, више се за њих везујемо. Опет, што више страдамо, мање смо везани за околности које нас иначе поробљавају и ослобађамо се за перспективу суживота са Богом. Тек кад смо угрожени, не само егзистенцијално, увиђамо колико за гордост нема места и лакше тражимо Бога. Наш народ је то формулисао: „Без невоље нема богомоље“. То може да значи да је наш однос према Богу понекад лицемеран и да Га тражимо само кад нам је лоше. Ипак, светитељи свих времена нас уче да то ипак значи да не можемо ни да наслутимо колика је вредност чињенице да је Бог присутан у овом свету, док нас не снађе нека мука. По слабости својој често се гордимо и мислимо да смо велики. Међутим, та илузија се лако распрши кад нас заболи зуб или снађе нека већа невоља. А онда, схватимо да нам је често искривљена перцепција света око нас и себе у њему. Тада нам је лако да се окренемо Јеванђељу. Међутим, не треба мислити да је невоља неопходна да бисмо живели као прави хришћани. У свему овоме, главно је рећи да нас Христос учи да не зависимо ни од каквих околности, него да се у свакој животној ситуацији понашамо одговорно и достојанствено. Јеванђеље је отрежњујуће и даје човеку прилику да, реално гледајући на себе и свет око себе, буде способан не да бира између наметнутих могућности, него да буде слободан за добро и слободан од греха. У сваком случају, да се осећа непоробљено.

Хришћанин је, или би бар требало да буде, непоробљен човек?
- Ако гледамо на животе светих, видимо да су то људи који су у себи, у свом духу, суштински слободни, без обзира на околности које су за њих биле крајње неповољне. Владика Николај је после ослобођења из немачког ропства рекао да би све оно живота што му је остало мењао за пар минута у Дахау, кад је доживео виђење Христа. Ту врсту слободе, радости и егзистенцијалне испуњености, човек може да доживи једино у загрљају са Христом. У том смислу, Црква жели да свако буде слободан, а то се не постиже кроз инсистирање на комфору у оквирима овог света, него кроз подвиг, кроз јасно и тврдоглаво опредељење за добро, кроз свестан избор, упркос бројним искушењима на том путу. Неки пут су спољашње околности такве да не можемо много да бирамо. Ако се догоди рат, или пандемија, можемо да направимо свестан избор између очајања и сагледавања тих околности као таквих које нису у потпуности одређујуће, другим речима, да бирамо да наш поглед буде усмерен ка Христу који нам даје снагу да издржимо све и да се очувамо као људи. Постоји и време поста када сами бирамо да се свесно одричемо сваке врсте угађања себи, да подносимо жртву, чинимо милостињу, да имамо вештачки изазване кризе да бисмо се, живећи у подвигу, одвајали од комфора коме тежи наша лењива природа и да гледамо у Бога који нас ослобађа од свега тога.

ТАМО ГДЕ НАС БОГ СУСРЕЋЕ
Црква је компас, лађа која нас држи заједно и зато није примерено да људи тек тако лако одричу институцију Цркве. Бесмислено је себе лишавати лађе којом крмани Христос као најсавршенији кормилар у мору живота које је немирно. Многи пливају поред те лађе добар део животног пута. Знам да је било случајева да и њима Христос пружи руку, али не треба са идеолошким жаром одбацивати Цркву као начин стизања до Бога, не као посредника у средњевековном римокатоличком смислу, то никада није била каркатеристика православних, него као простор где Бог сусреће све нас заједно. Не знам како неко може да доживи истинску радост Божића, а да се у исто време не радује Цркви, при том не мислим на административни апарат, који мора да постоји, јер живимо у овом свету, него на простор где се налазе одређени људи уједињени истом вером, где се живи на одређени начин, где се Бог оприсутњује на невидљиви начин својом благодаћу.

Тај поглед нам даје перспективу вечности, која је савршено другачија?
- Шта може да испуни егзистенцијалну празнину? Многи налазе испуњење у пороцима који их истроше и кад тад дођу у ситуацију у којој се нашао блудни син из јеванђелске приче (Лк 15,11-32). Пост, молитва, богослужења у храму, бденија, читање житија, то су ствари које траже напор и понекад не пријају. На самом почетку, ми не можемо да видимо колико је то добро за нас. Баш тада би требало да се трудимо, да тврдоглаво инсистирамо на томе, јер ћемо у једном тренутку доћи до тога да искусимо што и светитељи о којима смо читали. Многи људи данас живе лагодно, не треба им вера, немају свест о подвигу и тако живећи, постепено престану да мисле да ишта има смисла и постану малодушни. Лек за то је Христос који је увек опомена, јер Он сам представља нешто потпуно другачије и хвала Богу што је тако, јер имамо увек Коме да се вратимо. Покајање, које је један од начина да живимо у подвигу, увек је повезано са личном смиреношћу, јер морамо да признамо да смо погрешили.

Сусретање са Богом данас у том празнику је дубоко интимна ствар која происходи из чврсте и непоколебљиве вере која је у сагласју са животом

Људима који су несклони таквом начину размишљања тешко је да признају погрешку, а посебно да кажу да нису у праву и када знају да јесу, мира ради?
- То је тек незамислива перспектива. Зато често имамо разне побуне једних правди против других, и сви су у праву, нико не греши. За искреног хришћанина, једино је Христос у праву. Они који су носиоци хришћанске проповеди морају да буду свесни да баш зато имају већу одговорност. При том не подразумевам само свештенике, него све хришћане. То је велика част и велики благослов Божји, али и свест да нисам само ја у питању. Погубно је када хришћанин тражи лагодност по сваку цену уместо да тражи подвиг, да живот и сва искушења подноси имајући, пре свега, Христа испред себе. То није увек лако оствариво, али зато је ту покајање, пост, молитва, као начини да себе држимо увек са обе ноге на земљи да бисмо могли да управљамо поглед ка небесима.

Почетницима у вери неретко се дешава да полете са земље, а неретко и да „атерирају“?
- То је искуство лепоте благодати на почетку, али она се некада мало повуче. А Бог хоће да смо смирени, не да се вучемо около као лењивци, него да будемо реални, трезвени, да не заборавимо шта је најважније: да волимо најпре Бога, а онда ближње своје као саме себе. Дакле, не можемо занемарити ни моменат љубави према себи, волећи себе као икону Бога у себи, стремећи ка задатом подобију. Истинска љубав према себи увек је реална и увек ће бити у стању да изнесе своје недостатке, што неће бити болесно унижавање себе, него трезвено. Дакле, треба бити трезвен, схватити своје немоћи, разумети да смо мали део нечега већег и да нисмо вреднији од других, сами по себи.

Да ли мислите да Господ свакога од нас доживљава посебно и да свако од нас јесте посебан део целине?
- Посебан јесам - не сам по себи и у себи, по неким својим природним карактеристикаама (мада смо и по томе специфични), - него по љубави коју Господ има за сваког од нас понаособ. У томе је наша шанса и зато нема смисла затварати се у природне оквире овог света, који јесте чудесан и има у њему много ствари које тек треба да се открију. Ипак, то је ништа у поређењу са Оним чија нас љубав греје и осветљава. То је хришћанска порука сваком времену и сваком човеку: Христос као мера свих ствари, као једина светлост која не престаје да светли и којој треба да тежимо, упркос чињеници да се често чини да то нема смисла. Ту треба бити решен и тврдоглав. Та врста слободе је карактеристична за хришћанина - да хоћу оно што је добро чак и када ме све око мене уверава у супротно, а неки пут и демантује.

Фото: Глас Подриња

Празнични дани прилика су да Бог буде сав наш фокус?
- Након што сам се четрдесет дана трудио да сва моја пажња буде усмерена према Христу, следи управо оно што се вековима одвија: На сам дан празника Господ као да каже: „Ходите к мени“, грли нас. Ја сам већ пружио руке, сви ми их спуштају, сви ме вуку, али ја хоћу Њему у загрљај. О тој врсти слободе говоримо као хришћани. То није нека философска, декларативна, него реална и животна слобода. Јеванђеље ме учи да будем слободан од наметања овог или оног. Посебан проблем је, што је дошло вероватно из схватања готово свих религија, као подразумевања ствари које везују и обавезују, да морамо да следимо одређени образац, ритуални, или било који други и да морамо нешто да чинимо да би нас Бог погледао. Хришћанство даје слободу и од тога. То што ми радимо ствари на одређени начин, не значи да то морамо да радимо, иначе ће се нешто десити. Једино „морање“ је да имам решеност да заиста будем са Богом. Људи који имају листу разних „морања“, немају увида у то да је хришћанство сво у слободи. Наша слобода долази од односа између Бога и човека и слободног бирања Бога, иако ме много шта у томе омета. Онда нема ритуала и образаца које морам да испуним. Али ми не смета и да постојеће, вековном праксом освештане, молитвене и литургијске обрасце прихватам.

Мислити о себи као хришћанину који познаје истину чиме стиче привилегију“ да осуђује друге који не мисле и не чине исто, управо је супротно поенти и истини. О томе говори јеванђеоска прича о фарисеју.
- Та прича је фантастичан пример. То се дешава зато што се оно што је суштинско, исправно поимање Јеванђеља извитопери, јер желимо да угодимо себи. Уместо тога, требало би да се трудимо да угодимо Богу, не лакејски као што многи разумеју, у смислу ласкања и остваривања неких својих шибицарских интереса зато што је „газда моћан“. Напротив, треба да се трудимо да угодимо Богу, јер знамо да је Његова воља за нас управо оно што нас ослобађа. То је као када један добар родитељ каже детету да не једе много слаткиша, јер штете зубима, стомаку, здрављу уопште. Дакле, могу да угодим родитељу да буде по његовој вољи не зато што хоћу да будем улизица и лакеј, него зато што верујем да говори исправну ствар за мене. У том смислу се у Цркви угађа Богу. Зато постим, зато Му се молим, зато на тај начин изражавам своју дубоку веру да тај исти Бог, који је мене први заволео, сада од мене добија једно мало зрно пажње, јер показујем да се слажем са Његовом вољом, која ме преображава на боље и чини радосним.

Сваки хришћански празник је најрадоснији, ако подразумева сусрет са Богом у датом историјском тренутку и увод у вечно слављење са Богом који долази

Радост је, можда понајпре, суштина празновања Рождества Христовог?
- Да, радост због јављања Бога у телу. То осећање би требало да прожима сваки црквени празник. На крају, основно осећање сваког празновања, небитно да ли је верски, јесте радост, свечано и лепо расположење. Нажалост, сведоци смо да се речи „Радуј се“, радост, празник и светковање понекад користе тако да се не види да иза тога стоји стварна радост. Некада енергија речи није у сагласју са истинским осећањем и звучи шупље. За хришћанина, ствар је крајње једноставна. Радостан сам ако сам истински одушевљен Богом, ако је за мене тај дан најпре сећање, затим свагда оприсутњавање тог догађаја, али и увод у будуће вечно светковање у рају. Многе песме на Божић почињу речју „данас“. Нпр. „Дјева данас Пресуштаственога рађа…“. Не кажемо у песми: „пре више од 2.000 година Дјева роди Христа“, иако то не би било историјски нетачно. Међутим, сусрет Бога и човека је нешто што, иако се одвија у историји, ипак надилази историју. Ово „данас“ означава да се у догађају слављења одређеног празника истовремено одвија и догађај мог личног сусрета са Богом из перспективе сећања на оно што је Он већ учинио, као и онога што тек треба да се деси.

Из перспективе квантне физике све се дешава сада, што је перспектива вечности?
- Може бити да се ту заиста може наћи паралела. То данас за нас је увек литургијско данас, увек у богослужбеном прослављању. Сусретање са Богом данас у том празнику је дубоко интимна ствар која происходи из чврсте и непоколебљиве вере која је у сагласју са животом. Дакле, ако ја заиста верујем у то што говорим, ако то за мене заиста јесте сусрет са Богом, онда је тај сусрет повод за радост. Уколико било шта у том ланцу недостаје, било која карика, реч празник звучаће шупље. У празнику можемо да проверимо колико заиста верујемо у Бога, на основу радости коју осећамо, али радости због присуства Бога у овом свету. Понекад се то помеша са радошћу која је карактеристична само за оквире овог света. Понекад се на Божић истиче искључиво радост породичног тренутка као нечег најбитнијег.

Али Божић јесте празник породице?
-Сваки хришћански празник је најрадоснији, ако подразумева сусрет са Богом у датом историјском тренутку и увод у вечно слављење са Богом који долази. То што Божић повезујемо са породицом, није спорно и погрешно, али није једино важно. Потребно је повезати породично са слављењем живог Бога и тек онда ће се, још више, умножити радост. Не постоји антитеза, или слављење Бога или породица, јер Бог је љубав. А љубав је кохезивна, сила која спаја, ништа и никога не искључује. У том смислу радост празника происходи из вере и живота по вери, а практикује се кроз разне аспекте нашег живота, између осталог и у породици, коју, следећи ап. Павла називамо „домаћа Црква“ (Рим 16,4).