оних који имају довољно храбрости да живе своје снове. Када је имала деветнаест година, одмах по завршетку средње школе, спаковала је кофере и отишла у Немачку, одлучна у намери да студира сликарство. Данас је мајстор сликарства, живи и ради као слободан уметник у Мајнцу.
За наш лист открива да није могла да приушти себи студије у Србији, што је био један од разлога због којих је отишла, али не и једини. Кад је једном полетела, раширила је крила и нашла своје јато. Нема намеру да се врати.
Млада си се отиснула у бели свет? - Тако је. Боље рећи, побегла. Учила сам немачки језик и добила прилику да студирам у Немачкој, где је другачије и много јефтиније. Положила сам пријемни испит и наставила студије на Академији уметности. Први професор ми је био Klaus Vogelgesang, само пар месеци, а потом проф. Andrea Buеttner, која је светски признати уметник.
Какав је концепт студија у Немачкој? - Много је другачије него у Србији. Студенти су прва два семестра у оријентационој класи, што значи да имају могућност да се упознају са будућим путем: сликарством, фотографијом, вајарством... Тек када одлуче шта желе, улазе у класу. Док сам ја студирала, било је другачије, одмах сам се пријавила у класу за цртање. Добила сам место у атељеу и комплетну слободу. Нисам имала никакве задатке, нико нам није говорио шта би требало да радимо, сами смо себи организовали студије. Професори који су водили класу, долазили су једном у две недеље, разговарали са нама, посматрали нас како напредујемо.
Фото: Приватна архива
Постоји ли опредељење за слободног уметника? - Да. Овде имаш право да бираш да ли ћеш да студираш као слободни уметник, или да будеш наставник. Ако се одлучиш да студираш уметност као наставник, онда има више теорије, педагогије, дидактике... Ја сам студирала слободну уметност па је код мене све било једноставније.За све време студија, требала су ми два потписа из историје уметности и из теорије и добила сам их на основу реферата и испита. Најважније је како се уметнички изражаваш, а то је мени одговарало.
ИЗЛОЖБЕ 2021: “Остали”, Bergkirche, Viesbaden 2019: „Kunststation Bahnhof“, Ottersberg „Жао нам је што смо отворени“,Vaggonfabrik, Mainz Самостална изложба, галерија Rehberg, Horn 2018: “Deltabeben”, Muzej Vilhelma Hacka, Ludvigshafen 2017 Изложба добитника Савезне награде за студенте уметности“, Bundeskunsthalle Bonn „Конвергенција (рударство) приближавање висећег и лежећег“, Nassauischer Kunstverein, Viesbaden 2015: “Кућна инсенација”, Ruelle Project Room, Mainz
То је била храбра одлука? - То је још увек овде храбро. Ретко ко се одлучи да буде слободан уметник зато што уметници желе да имају сигурност, у случају да се не остваре. Мене није занимало да радим као наставник.
Ниси имала дилему, знала си шта хоћеш? - По завршетку факултета, имала сам срећу да сам добила награду која је веома битна. Једном годишње, све академије уметности из Немачке предложе најбоље студенте, а ту, Савезну награду за студенте уметности, добија само један. Уручена ми је у Бону и била је моја одскочна даска за даље. Отворила ми је сва врата. Овде та награда доноси могућности и за друге награде, стипендије, резиденције, а ако имаш среће и талента, онда долазе галеристи, људи купују радове и тако се живи. Али, никад се не зна. Некад је добро, некад лоше, увек иде горе -доле. Наравно, морају да се излажу радови, да будеш актуелан, да људи виде да си се заиста определио за уметност, јер многи одустану. У мојој класи можда је двоје или троје њих остало у уметности.
Фото: Приватна архива
Можеш ли да живиш од своје уметности? - Од завршетка студија до ове године сам могла, видећемо како ће ићи даље, то је увек питање - да ли се продају радови, да ли се добијају награде. Недавно сам добила могућност да радим један пројекат у Србији, три месеца сам провела у Новом селу код Врњаче бање, са пријатељем, који је студирао керамику на Примењеној уметности. Радили смо плоче од керамике на којима сам цртала. Тема је била: „Остали“. Пројекат је био изложен у једној цркви, у Висбадену. То ми је јако драг пројекат.
НАГРАДЕ 2020: Уметничка иницијатива ЕКHN 2020/21 2018: Награда за промоцију визуелних уметника Мајнца 2017: Савезна награда за студенте уметности
Започела си цртежом, који и јесте основа ликовне уметности? - Цртеж је остао у мом фокусу, али сам радила и инсталације. И цртеж је увек присутан у мојим инсталацијама. Третнутно радим на веб страници, имам свој студио, немам галерисјки простор. Овде то функционише тако да се галеристи распитују код уметника да ли би излагали у њиховом простору. Дођу, погледају радове и изаберу оно што им одговара. Уметник може да излаже радове у неколико галерија, није ограничен само једном. Радови се продају, углавном, на изложбама.
НИЈЕ УВЕК БИЛО ЛАКО „У почетку је било веома тешко, три године сам паковала кофере да се вратим, али када сам научила немачки језик, све је кренуло набоље. Овде је стварно другачији живот, људи другачије размишљају, неке ствари које су ту битне, овде нису, за сваки проблем постоји решење и сви ће изаћи у сусрет да помогну. Лакше се живи.“
Да ли те је епидемија коронавируса успорила? - У стварању не, напротив, али нисмо имали прилику ни могућност да излажемо. Зато су уметници добили помоћ од државе која је била сјајна па смо говорили „Само да потраје“ (смех). То је било исто као да смо продавали радове. Сада је већ другачије, имамо прилику да излажемо, поново су отворене могућности.
Којим се темама бавиш у својим радовима? - У последње време, бавила сам се темом Домовине. То је било последње што сам цртала на керамици. Иначе, немам посебну тему којом се бавим, или концепт, то код мене долази потпуно спонтано.
ДВЕ СТРАНЕ МЕДАЉЕ „Немачка је мултикултурна земља. Све нације живе заједно и све је мирно. Са друге стране, овде се живи добро зато што се у другим државама живи лошије, јер се црпе ресурси из Србије и других земаља да би овде било боље.“
Другачије је бити уметник? - Како да не. Моји пријатељи су, углавном, уметници. То је само по себи тако. Да би опстао као уметник, мораш да будеш у окружењу уметника, потребни су контакти, куратори, историчари уметности, који су овде су веома битни зато што пишу текстове.
Да ли ти недостаје Србија? - Све мање. И ово је моја домовина. Волим да одем у Србију када сам на одмору, али се не бих вратила. Када дођем, посетим пријатеље и фамилију, мајку и брата који ми недостају, а све остало више ме плаши него што ми недостаје. Овде сам се снашла, све је једноставније и могуће, врата су отворена свима и свуда. Овде вести и не гледам, али гледам српске вести јер ту је увек акција, информишем се, битно ми је да знам шта се дешава, али немам жељу да се вратим.
Фото: Приватна архива
Фото: Приватна архива
