Ђедове санке

Истиче време, недавно на пијаци, старина упореди са опанком из ког истиче накупљена плева и млевени кукуруз и пшеница са пуким трајањем. Остаје само понегде тај исти опанак или шајкача, гуњ, али све ређе се види и дрвени точак а у селу поред Саве дрвене санке зборе своју причу.

Беше, опет стари веле не поновило се. Уз проју и понешто мрса пост се знао одужити а онда празници врвели од забаве на прелима и водицама а на Божић и Мали Божић ђедове санке биле незаменљиве у несташлуцима младих. Низ брег до саме Саве спуштало се и више од десетак одважних и тако васцели дан до самог смираја. И би лепо али оста и предање колико је муке било да се до санки дође. Прво су мајстори, колари, бирали дрво по мери. Онда се дрво тестером кладаром обарало дуго, дуго... Када је напокон пало на одређену дужину испод стабла се копала овећа рупа па опет оном истом кладаром секло дебло тако што је кршни делија вукао горњи део кладаре а доле из рупе враголан киптао од зноја док се напокон дрво није пресекло. Ништа мање тешко не беше ни сечење дасака које су се потом пар лета на промаји сушиле до почетка израде самих санки.

Бата Мухајло, бркајлија оштрог и ока и речи одређивао ко ће шта радити. Беху ту брат му Жија па потом Живанко, Миланко, Обрад, Игњат и ко ће им већ свима попамтити имена. Из дана у дан санке се назирале на радост деце а зиме беху оштре, па се предавало са колена на колено да је снег знао завејати до самог крова. Стазе се данима чистиле до дрвљаника, трошне стаје, магазе, чардака и стогова сена те кошаре за овце и брлога у којем су укопане у топлину земље криле мангулице.

Ђед Павле бринуо о овећем стаду расних крмача за које је говорио да су стигле из прека, по некима и чак из околине Пеште. Остало предање да су мангулице и дивље свиње преко залеђене Саве стизале на нашу страну а товиле се за бројну чељад до јесени кад више нису могле ни ходати. А санке служиле да се стигне до вароши и купи гаса, шећера у коцки или шарафу, дувана и тек понеке нужне потрепштине прво домаћину, бројној браћи и неудатим сестрама а чељад су нестрпљиво чекала и да на њих дође ред. На клупе од санки се стављали шарени ћилими а кувана ракија дремала у чутурици кочијаша који је ухрањене риђане умео потерати у кас. Јело се и пило добро старо вино а одважнија деца крадом пила ширу, слатко вино, па се знало и опити а остала је и изрека да вино уме шеретски рећи, пиј и иди, стићи ћи ја тебе...

Снегови би завејали рано а пре Младенаца се ретко топили. Санке биле једино чиме се могло ратовати против мора снега и порадити послови својствени зими. Али и празнично забавити. Било је несташлука који су се могли погубно завршити. Тако би одважније јунаке крале санке па у јуриш на стрме брегове а онда уз урнебесну брзину знали завршити у дубоком снегу. Они мање срећни би једва нашли излаз из снега или што би стари рекли свако време има своје бреме. А пред одлазак на сточну пијацу кретало се кад петли учестају са обавезним фењером на санкама по беспућима макадама окованим снегом и ледом. Брци се ледили а мученица крепила душу.

Заљубљеници у причу о ђедовим санкама сада би рекли, било некад, поновило се, уз звекет звончића, мир Божији Христос се роди...