СВЕ ВЕЂИ ЗАЉУБЉЕНИЦИ У ПРОШЛОСТ
Колеба и очев плот
Мачвани, Обрад Уларџић из Богатића, „Изажањцем“ (обичаји, како се некад жела пшеница) и Драгорад Мисојчић-Лукарић из Шеварица, обновом очевог плота, код колебе покушавају да очувају обележја старог времена
Као што то неки сликари често чине на својим платнима користећи боје и бујну машту, која их враћа у прошлост, тако Мачванин Обрад Уларџић из Богатића, по професији зубар, организовањем традиционалне манифестације „Изажањац“, код Пузића колебе у атару званом Кец, покушава да обнови успомену на старе обичаје у време жетве пшенице.
-То је, каже Обрад период пре једног века у Мачви на крају жетве пшенице. Некада је у сваком „гумну“, како се тада звао простор где се врла пшеница, радио „дреш“( вршалица), коју је покретала парна машина. Погон је био на каиш, а машину је обслуживало пет људи. На њеном крају су били они који су вукли сламу и џакове са пшеницом, а „дреш“ су, како се то стручно каже „залагали“, одозго. Речју, кад вршалица ради био је то читав празник, а у нечијим двориштима, задржавала се по више дана, каже Уларџић.
Поред парне машине и вршалице које је са друштвом набавио негде у Војводини, на манифестацији „Изажањац“, коју „негује“ сваке године на крају жетве, наступају изворне певачке групе и фолклорни ансамбли, где су девојке и младићи одевени у искључиво народну ношњу, а од песама чују се само оне изворне везане за жетву.
Други пример неизмерне љубави према старим обичајима, долази из Шеварица. Тамо је Драгорад Мисојчић-Лукарић, обновио код очеве колебе стари плот. Каже да су виролетљике од сувог багрема, прилично дуготрајне, без обзира на изложеност атмосферским приликама.
-Плот око очеве колебе веома добро дође, посебно лети. Овде, код мене је права „зелена оаза“ у сред широког поља мачванског, где обично расте кукуруз или пшеница. Некако се ту и најбоље осећам, а то мишљење деле и они који овде долазе. Рекао бих да у целини ово добро дође, после оне ужурбане градске вреве, каже Мисојчић-Лукарић.
Без обзира што су многе колебе и обале „искрчене“, а старе куће „страдале“, под најездом новог времена и у овом крају приметан је, истина „стидљив“ интерес за обнову старих огњишта. Изазов, свакако постоји, а „подгрејавају“ га у последње време све „конкретније“ активности Министарства за село и Владе Србије.
-То је, каже Обрад период пре једног века у Мачви на крају жетве пшенице. Некада је у сваком „гумну“, како се тада звао простор где се врла пшеница, радио „дреш“( вршалица), коју је покретала парна машина. Погон је био на каиш, а машину је обслуживало пет људи. На њеном крају су били они који су вукли сламу и џакове са пшеницом, а „дреш“ су, како се то стручно каже „залагали“, одозго. Речју, кад вршалица ради био је то читав празник, а у нечијим двориштима, задржавала се по више дана, каже Уларџић.
Поред парне машине и вршалице које је са друштвом набавио негде у Војводини, на манифестацији „Изажањац“, коју „негује“ сваке године на крају жетве, наступају изворне певачке групе и фолклорни ансамбли, где су девојке и младићи одевени у искључиво народну ношњу, а од песама чују се само оне изворне везане за жетву.
Други пример неизмерне љубави према старим обичајима, долази из Шеварица. Тамо је Драгорад Мисојчић-Лукарић, обновио код очеве колебе стари плот. Каже да су виролетљике од сувог багрема, прилично дуготрајне, без обзира на изложеност атмосферским приликама.
-Плот око очеве колебе веома добро дође, посебно лети. Овде, код мене је права „зелена оаза“ у сред широког поља мачванског, где обично расте кукуруз или пшеница. Некако се ту и најбоље осећам, а то мишљење деле и они који овде долазе. Рекао бих да у целини ово добро дође, после оне ужурбане градске вреве, каже Мисојчић-Лукарић.
Без обзира што су многе колебе и обале „искрчене“, а старе куће „страдале“, под најездом новог времена и у овом крају приметан је, истина „стидљив“ интерес за обнову старих огњишта. Изазов, свакако постоји, а „подгрејавају“ га у последње време све „конкретније“ активности Министарства за село и Владе Србије.
Љ.Ђ.
Најновији број
18. април 2024.
