Рођена је у Сарајеву 1968.године у породици Поповац. Још као дете постала је део школског тима и заволела игру под обручима. Мислила је да је кошарка цео њен живот. И била је. Годинама. Тренинзи у дворани “Скендерија”, игра за први тим тадашњег прволигаша у бившој Југославији “Жељезничар”, путовања и спортска другарства обележили су један период њеног живота. Један од најлепших
Сања Бабић, рођена Сарајка и некадашња кошаркашица, данас живи и ради у Коцељеви где је основала породицу и са супругом Ненадом родила сина Немању. Од родног града је далеко. Од највеће младалачке љубави, кошаркашког терена још даље.
–Још као дете, у четвртом или петом разреду сам почела да тренирам кошарку у школској екипи. Касније су долазили тренери из наших клубова “Босна” и “Жељо”. Била сам примећена и тако сам стигла до КК “Жељезничар”. Клуб се углавном такмичио у првој лиги у тадашњој СФРЈ. Дешавало се и да смо испадали у другу, која је такође била изузетно јака. Ипак, успели смо да се са прве позиције вратимо у прву лигу и да у њој савладамо све противнике и завршимо као учеснице Купа у Француској- присећа се са поносом Сања.
Као дете није размишљала о кошарци, али је игра под обручима пронашла њу. Већ тада, кроз школске тренинге, помислила је да никада неће престати да се бави овим спортом. Али, није се десило онако како је прижељкивала.
–Престала сам да играм кошарку пре него је почео рат у Босни, почетком деведесетих. Завршила сам ПТТ школу и почела да радим у пошти. Покушавала сам да ускладим тренинге и смене, али то је било готово немогуће учинити и нечега сам се морала одрећи. Нажалост, била је то кошарка од које се ни тада, посебно када је реч о женској, није могло живети. Зато је избор био посао. Била је то за мене тешка али једина рационална одлука. Тешко сам прихватила да је са кошарком у мом животу крај- прича Сања и евоцира сећања на време када је била активна спортисткиња, кошаркашица на позицији крилни бек са бројем 15 на дресу “Жељезничара”.
ДРЕС УМЕСТО БАЛСКЕ ХАЉИНЕ Врхунско бављење било којим спортом, каже, подразумева много одрицања. Нема кафића, излазака са друштвом, важна је самодисциплина. Да би неко успео у врхунском спорту, осим рада и талента, мора да има огромну подршку околине, превасходно породице и школе.
–Углавном смо на терену или на путовању. Али то је била прилика за дружење са онима који имају иста интересовања као и ја, са саиграчицама али и другим спортистима. Школа је највише трпела, јер сам често изостајала. И више сам провела на тренинзима него у школској клупи. Заиста сам имала разумевања од скоро свих професора али било је и оних који су се бунили- са смешком открива бивша кошаркашица сарајевског “Жеље” и додаје да са школом и друговима није ишла ни на једну екскурзију па чак ни на матурско вече.
Наиме, датум прославе завршетка средње школе поклопио се са одржавањем државног првенства у Урошевцу. Сања и њене другарице, такође матуранткиње, одлучиле су да матурску хаљину и ципеле замене дресовима и патикама, те да изађу на терен и наступе за свој клуб.
–То ми је заиста остало у најлепшем сећању. И најчешће препричавам. Немам слику са матуре јер на њој нисам ни била. Али, имам сећања на ово првенство на којем сам дала 48 кошева и ушла у састав пет најбољих играчица тог турнира- открива наша суграђанка.
У време када је била тинејџерка женска кошарка била је веома популарна, посебно у школском узрасту и било је тешко наметнути се, бити бољи у таквој конкуренцији од других, наћи начин да будеш примећен и одабран за место у тиму југословенског прволигаша.
Почела је најпре као пионир у КК “Жељезничар”. Затим је из кадетске категорије, са још неколико саиграчица, пребачена у први тим. То је за њу била посебна част и велики успех. Истовремено имала је могућност да игра и кадетска и јуниорска првенства СФРЈ. Касније, је поред игре за један од највећих клубова наступала упоредо и за поједине градске екипе као испомоћ, што је подразумевало да је на дневном нивоу имала по три тренинга и да ни један није пропуштала.
–Стварно сам била посвећена кошарци. Пронашла сам се у овом спорту, имала сам и физичке предиспозиције, таленат, а и вредно сам радила, готово ме никада ништа није спречавало да одлазим на тренинге, па ни повреде. Било је ту и прелома, а ја ни тада нисам мировала- присећа се тих дана уз опаску да је била несташно дете, често “на своју руку”.
Данас је мисао на родни град асоцира на најбољу другарицу Сандру, такође кошаркашицу, на заједничко уживање у куглама сладоледа док падају крупне пахуље снега, на вожњу трамвајем по Сарајеву...
–Жао ми је што нисам остала тамо где сам рођена и што нисам могла да останем у кошарци. Имала сам позив када сам дошла у Србију да тренирам у Партизану, али тада сам већ имала 25 година и, уз паузу коју сам направила, тешко бих се вратила. Такође сам и у Коцељеви својевремено имала позив да радим са децом у школи, али једноставно није лако вратити се на терен, па ни у улози тренера- каже Сања. У њеној десетогодишњој каријери активног бављења врхунском кошарком било је и победа и пораза, и суза и смеха. Све је то саставни део спорта који на својеврстан начин припреми људе на животне изазове и недаће. Натера човека да се бори, јер утакмица и на кошаркашком и на животном терену траје све док судија не одсвира крај. А до тада је све могуће!
