Кампања је уговором са италијанским савезом везан до краја Олимпијских игара у Паризу, а потом...
-Драж овог посла је неизвесност, не знам где ће водити даље пут. можда останем у Италији, можда буде неко ново место. Желим да бар још деценију радим као тренер и отворен сам за све могућности./antrfile]
Чувено „Милановић, Милановић, гоооооол.....“ уследило је управо када се Игор Милановић ослободио Алесандра Кампање. Ко би могао да заборави такав меч, али и он је само један из низа великих дуела старих ривала...
-Сви памтимо финале Светског првенства у Мадриду 1986, ту сам био актер у базену, као тренер добро памтим успехе у финалу Светског првенства у Пекингу 2011, полуфинала Олимпијских игара у Лондону 2012, једнако су ми у сећању порази у Рију и Токију. Овакви дуели су посебни и остају у нама. Победа доноси ново самопоуздање, но и порази су саставни део спорта и могу бити изузетно важни ако се из њих научи. Из грешака и лоших одлука добијамо важне смернице за даље потезе. Сви волимо да кажемо како пораз треба што пре заборавити, али се ја не сажем, може бити изузетно користан уколико се из њега научи.
Увек највиши циљевиТрадиција је и понос и обавеза. На сваком новом почетку се селекција гради постепено, међутим и у фрекевентном систему ватерполо такмичења, очекивања су јавности увек највиша.
-Говорио сам о традицији ватерпола у неким државама, између осталих Италији и Србији, у њој су бројне медаље, пехари и она је велика, али и обавезујућа. Ми смо променили много играча, међутим јасно нам је да у Париз 2024, без обзира на саставе других, не можемо путовати са спремним оправдањем за неуспех. Очекују од нас највише. Играјући за Италију, Србију, Мађарску, Хрватску, Шпанију, не можете наступити са идејом да будете пети, седми, већ је победничко постоље обавеза. Детаљи одлучују између злата, сребра, бронзе, али је увек циљ медаља и то најсјајнија. Три медаље, шест, седам репрезентација од којих се оне очекују и ту почиње надметање.
Југословенска школа је већи део играчке каријере била ривалска Кампањи, међутим уз њу је остварио
највеће успехе, а потом и „пекао“ тренерски занат уз њене особености, учећи од Ратка Рудића, некадашњег селектора Италије.
-Ратко Рудић је остварио велики утицај не само на мене или италијански ватерполо, већ на ватерполо као спорт. Осамдесетих је направио искораке кроз увођење теретане у тренажни процес, створио нове стратегије одбране и напада. Истицао је значај психолошке припреме утамице, инсистирао на импровизаицији у базену, бројна истраживања је спровео и велика ватерполо заоставштина је заправо и његов дар нашем спорту. Уживао сам у раду са њим, најпре као његов играч, а потом и као асистент, учио сам на сваком тренингу. Када ми је савез понудио да постанем селектор након одласка Ратка Рудића у САД, имао сам много дилема, био сам врло млад и пресудиле су баш његове речи охрабрења: „Одважи се и прихвати, ја верујем у тебе.“
Алесандро Кампања је рођен 1963. године. У играчкој каријери најдуже је бранио боје Ортиђе из Сиракузе, да би у финишу каријере две сезоне наступао за Рому. Тренерску каријеру је започео као помоћник Ратку Рудићу, а 2000. године је постао селектор Италије. Први мандат на клупи је трајао до 2003. када преузима Грчку у којој ради до 2008. године. Одмах потом преузима Италију где је у континуитету селектор више од 13 година.
Године 1994. као играч је објединио четири титуле: светског, европског, олимпијског и медитеранског шампиона. Највећи успеси у тренерској каријеру су два светска злата (2011. и 2019.), сребро на Олимпијсим играма у Лондону, бронза у Рију 2016. и два евроопска сребра.
После трогодишњег првог мандата на клупи Италије. Кампања добио је прилику да предводи Грчу. Данас је то велесила, а преузео је просечну репрезентацију са којом је остварио највеће успехе и поставио темеље на којима су „Хелени“ доспели до олимпијског сребра.
-Сјајан период у мојој тренерској каријери и бронза на Светском првенству у Монтреалу ми је једна од најдражих, јер је била прва на највећим такмичењима у историји грчког ватерпола. Имао сам безрезервну подршку, сјајне играче који су желели да напредују, веровали су они у мене и ја у њих. Уз све изазове, много емоција је остало у том односе, поклонио сам цело себе, дао сам им срце, а одговор на другој страни је био идентичан и када се то деси, то је изванредно. Драго ми је што сада говорећи о Грчкој, говоримо о сталном кандидату за медаљу.
Упркос свим успесима, ватерпола је медијски и у Италији, као и у Србији иза мање успешних спортова. То је тужна чињеница и неправда.
-Тек када се пласирамо у борбу за медаље на Олимпијским играма или Светском првенству, у медијима почиње да се спомиње ватерполо. Мислим да је то последица бројева, односно зарае, улагања су знатно мања него у другим спортовима, мање је статистичких података, мање је публике и то у медијима користе као оправдање. Много њих ми је рекло: „Кога интересују подаци о ватерполистима, само њих и њихове најближе“, али сматрам да то није у реду. Ватерполо је популарнији него што они мисле, приче играча су изванредне и имале би одјек у јавности. Ови момци су сјајни спортисти, раде више него други спортисти, говоримо о пет или шест сати у базену, врло слично и у теретани, улажу велики труд, пружају много енергије и мислим да заслужује више признања за то у медијима.
