Пресудни разумевање и подршка

На друштвеној мрежи твитер под хештегом „Нисам пријавила“ објављено је више од 20.000 прича девојака и жена из Србије и региона о насиљу, физичком, психичком и сексуалном, које су трпеле али и разлозима зашто нису пријавиле.

КАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО
Целу причу покренула је објава политичке активисткиње Нине Стојановић у којој је поделила шта се десило њеној сестри која је дуго трпела насиље од стране свог тадашњег партнера.

-Моју рођену сестру Лидију, која годинама пати од депресије, је годину и по дана у континуитету тукао момак с којим је живела. То смо сазнали пре месец дана када је скупила храброст да га остави и врати се код наших родитеља након што је покушала да се убије. Јутрос је била у полицији у Милана Ракића где јој је речено да не могу да ураде ништа, јер нема извештај лекара иако има неколико сведока, међу којима свог психотерапеута који ју је видео у модрицама и коме је првом све признала.

Након што ју је довео до тог стања да је завршила на психичком лечењу због ког је лежала у болници недељама, неки нови терапеути су видели уједе, модрице, поцепане усне... зашто нису звали полицију – не знам. Бесна сам и на комшије који су ноћима слушали да се у стану поред дешава брутално насиље и нису позвали полицију већ се жалили газдарици стана на буку?! Бесна сам на систем који не пружа никакву заштиту женама које мужеви и момци млате. Па макар пријавиле и месец дана касније!

„Што ниси пријавила раније“, па једноставно, јер је била престрављена до костију. „Како нисте приметили?“, нисмо, нажалост, јер је модрице и ожиљке сакривала а њено лоше психичко стање смо приписивали депресији која јој је дијагностикована – написала је Нина Стојановић на твитеру.

СТИД И СКРИВАЊЕ
„Нисам пријавила зато што ме је било срамота и мислила сам да нећу имати подршку људи у окружењу“.
Током претходне године поднето је 367 пријава за насиље у породици. Међутим, поражавајућа чињеница је да је далеко већи број оних који се нису одлучили на тај корак. О разлозима зашто се девојке/жене одлучују да трпе насиље и остају у нездравим односима, причала је Биљана Давидовски, запослена у „Женском центру Шабац“, посвећена женским људским правима, посебно тематици спречавања насиља у партнерским и породичним односима и пружању подршке жртвама партнерског и породичног насиља.

Биљана Давидовски: Без обзира на околности, насиље нема оправдања!

Како каже, ту има и страха и несигурности али и тога да не верују да се нешто може променити.

-Има и стида и скривања од околине, посебно ако сматрају да неће наићи на разумевање и подршку. Не треба заборавити да су често ове жене материјално зависне од супруга и да имају децу. Питају се где да иду са децом, ако нису запослене или имају ниска примања.

Такође, наводи да је поред психолошких фактора значајан и финансијски моменат.
-Има и жена које су финансијски независне а трпе насиље. Оне ипак, уз подршку и разумевање, пре решавају проблем насиља, него жене које су у незавидној финансијској ситуацији.

Када су у питању адолесцентске везе, каже да је заљубљеност најутицајнији фактор.
-Ако младићу смета да се девојка дружи и одржава везу са старим друштвом, девојка може да тумачи да је он много воли, да не може без ње и пристаје на изолацију. Да ли је то љубав? Не, то је манипулација и успостављање контроле од стране младића. Кад је у питању физичко насиље, веома се ретко зауставља на једном шамару. Упркос обећањима супруга/младића да се никад више неће догодити, насиље постаје све чешће и бруталније, а жене све слабије и беспомоћније да му се одупру.

ОСЕЋАЈ КРИВИЦЕ И БЕЗИЗЛАЗНОСТИ
„Нисам пријавила зато што сам кривила себе, зато што ми је требало пар година терапије да схватим да није моја кривица и да се погледам у огледало, зато што сам се плашила и зато што неки људи којима сам рекла нису веровали“.

Позната статистика каже да је свака трећа жена доживела неки вид насиља. Оно је одувек присутно. Неретко се дешава да жртве криве себе за оно што се десило.

-Жене/девојке које дуже времена трпе насиље мењају се као личности. Постају несигурне и не верују да могу да нађу излаз из овакве ситуације. Њима је потребно разумевање и психосоцијална подршка. Околина, не тако ретко, коментарише - што га не напусти, ко јој је крив што је са њим. Или,“шта је тражила то је добила“. Треба имати у виду да нико не тражи малтретирање и злостављање већ љубав.

#НисамПријавила
Нисам пријавила јер сам се бојала за себе. За своју породицу. Јер сам била дете.
Јер ми нико не би ни веровао. Јер сам била пијана, јер смо били у вези.
Нисам пријавила јер нисам имала модрице. Јер како да докажем психичко насиље.
Нисам пријавила јер ми је био комшија, део породице. Јер је утицајан. Јер сам мислила да сам ја крива. Јер полиција ништа не би урадила. Јер сам га волела.

ИЗОСТАНАК ПОДРШКЕ
„Нисам пријавила јер нико није стао уз мене када је требало и јер сам се плашила да ће се десити нешто много горе ако то урадим“.

Вековима уназад, насиље је толерисано и на њега се гледало као на личну ствар и проблeм.
У нашем друштву још увек постоје мушкарци, али и жене које које стају на страну насилника и оправдавају га а окривљују жртву. Како каже Биљана Давидовски, овај проблем вуче корене из патријархалног друштва у ком је мушкарац привилегован у односу на жену.

О „Женском центру Шабац“
„Женски центар Шабац“ основале су 2000. године стручњакиње хуманистичких наука. У почетку су пружале психосоцијалну подршку женама и девојкама. Последњих неколико година раде на едукацији младића и девојака средњошколског узраста о превенцији родно условљеног насиља. Наишле су на одличан одзив и млади су веома заинтересовани за ову тематику. Релизовале су неколико пројеката.

-Мушкарци, поготово они агресивнији и фрустрирани, стају на страну насилника, заступају ставове да жена треба да слуша мушкарца, а не да га изазива и тражи свађу. Нажалост, мушкарци су још увек фаворизовани скоро у свим сегментима, почев од улоге у породици до улога у ширем друштвеном контексту. Жене које стају на страну насилника не схватају колико је тешко да жена изађе из зачараног круга насиља. Жена више пута покушава да све то прекине, али то је процес и све док се довољно не оснажи не може да се усуди да то прекине.

ПРОЦЕДУРА ПРИЈАВЕ НАСИЉА
-Ако се насиље тренутно дешава прво мислите на своју безбедност. Склоните се из куће/стана. Позовите полицију са безбедног места и пријавите насиље у породици.

Полиција упућује патролу на лицу места. Полицајци ће постављати питања у циљу утврђивања чињеничног стања. Полиција је дужна да на лицу места одмах обавести полицијског службеника о насиљу или непосредној опасности да се насиље деси.

Полицијска патрола има право да сама или на захтев надлежног полицијског службеника доведе могућег учиниоца насиља у полицијску станицу, ради вођења поступка. Надлежни полицијски службеник може, на основу процене ризика, да изрекне учиниоцу насиља писмено наређење о хитној мери. То значи да може да нареди да се у наредних 48 сати учинилац насиља привремено удаљи из куће/стана, да му се привремено забрањујње да контактира жртву и да јој прилази. Надлежни полицијски службеник је дужан да обавести јавног тужиоца о наређењу за хитне мере. Јавни тужилац може предложити продужење хитне мере на још 30 дана. Ако донесе такву одлуку, мора доставити суду предлог у року од 24 сата. Суд одлучује о предлогу у року од 24 сата. Суд може одлучити да се продужи или не продуже хитне мере.
Насиље се такође може пријавити Центру за социјални рад које ће поступити у складу са својим надлежностима.

Насиље над женама све је распрострањеније а овај проблем почеће да се решава тек онда када институције почну да раде свој посао а друштво престане да се пита „Зашто није пријавила“. Ако још увек није јасно зашто није пријављено насиље, жене на твитеру су то објасниле.