Увек данас буди бољи него јуче

Многи врхунски спортисти кажу да су препреке само у глави. Када постоји мотив, а циљ је јасан, срце увек вуче напред.

Тамара Шашић, двадесетседмогодишња Шапчанка, доказ је да када се циљ јасно постави и иде се ка њему, нема непремостивих препрека. Ради као припадник граничне полиције у Бадовинцима, на Павловића мосту и многи кажу да представља најпријатнији први контакт са нашом земљом на уласку из Босне и Херцеговине. Истовремено, ова девојка трчи раме уз раме са мушкарцима, не либи се да иде кроз блато и воду и као од шале прескаче препреке на планинским стазама. Планинским трчањем се бави мање од годину дана и већ може да се похвали низом медаља и пехара.

Каже да јој план није био да ради у Полицији, него у Војсци, али је закаснила да се пријави.

Раноранилац
Тамара спава око 23.00 часа и будна је пре 5.00. Прошле године је око месец и по дана трчала свако јутро од 5.00 до 6.00 сати. На почетку је наилазила на различите коментаре, углавном не лепе, али је до краја имала још десетак суграђана који су јој се спонтано придружили.
-Трчала сам и до Цера. Нас седам је имало свој “Церски марш”, само што нисмо пешачили. Ја сам, као и обично, била једино женско. То је највећа километража коју сам истрчала у континуитету. За мене свака трка представља активну медитацију. Осећам да празним главу и ослобађам се свега негативног, док сам физички здраво уморна, наводи Тамара.

-Када је током лета изашао конкурс за Полицију пријавила сам се. Радила сам у том тренутку у књиговодственој агенцији и викендима у кафићу. Плата је ишла на стан и рачуне, а живела сам од тога што зарадим викендом. Планирала сам да одем четири месеца на море да радим у угоститељству. Међутим, то је пропало. Остала сам да радим у књиговодству и дигла руке од свега. Онда је у новембру стигао позив за припреме за Полицију. Нисам била у форми. Месецима нисам ништа тренирала, а док сам радила у кафићу исекла сам и руку. Одлучила сам да идем на “свежину”, прича Тамара.

Раније је тренирала рукомет, волела је да игра фудбал, а једно време се окушала и у атлетици. Спортски дух је дао и резултат. Одлучила је да да све од себе и после “болује”. Успела је да оствари мушку норму. На тестовима интелигенције и опште информисаности била је међу првих пет у класи.

-Када сам отишла у Каменицу почела сам поново по мало да трчим. Услед здравствених проблема, за пет дана сам се угојила седам килограма. Одбила сам терапију лековима и почела озбиљније да тренирам. Првих шест месеци није било никавих резултата. Планинским трчањем се нисам бавила никада. Прошле године у фебруару сам отишла у “Атлетикс центар” са јасно зацртаним циљевима. Прва трка била ми је “трибалион” на Тари – 12 километара са 25 препрека. Била сам 9. међу више од 300 жена. Сви су ми говорили да је то одличан пласман за почетника, али ја сам била мало разочарана што нисам у прве три, каже Тамара.

Након прве, коју је схватила као забаву и уживала у природи, Тамара је учестовала у још пет планинских трка са препрекама и у свим била међу првих 10 у женској конкуренцији. Колико је тешка ова дисциплина говори податак да сваки такмичар пре трке потписује сагласност да трчи на сопствену одговорности и оставља контакт телефон у случају да му се догоди нека повреда.

Као једну од интересантнијих трка истиче ноћну трку на Фршкој Гори где су једине смернице били флуоресцентни маркери у крошњама дрвећа. Упркос томе што се на стази изгубила неких 500 - 600 метара освојила је прво место и први пехар, а тада су и другопласирана и трећепласирана девојка биле из Шапца.

Учествује и у такмичењима која организује МУП. Желела би да се спорт у МУП-у више потенцира.

-Имам подршку мојих старешина и увек ми излазе у сусрет. Међутим, само нас двоје са границе идемо на трке иако свима стижу позиви. Тек скоро сам добила подршку једног синдиката који је понудио да ми финансира пут на трке. Никада нисам тражила никакве повластице због тога што сам женско. Прво сам тркач, онда полицајац, па тек онда женско, наводи Тамара.

Такмичећи се за МУП остварила је значајне резултате, 1. место на нивоу Управе, 1. место на нивоу Западне Србије, као и 2. место на Републиком такмичењу које је организовано са Спортским савезом Србије, све у дисциплини Купер.

-МУП ме је у октобру послао на Златибор на авантура-челенџ трку где сам освојила прво место. Већ следећег дана била сам трећа на отвореном првенству у планинском трчању на Фрушкој Гори. За два дана сам освојила две планине. Мислила сам да после тога следи одмор, али сам заборавила да сам се пријавила не трку које се одржала крајем децембра, такође на Фрушкој Гори и тада сам исто била трећа, наводи Тамара.

Преко трња до звезда
Тамара размишља и живи другачије од већине својих вршњака. Често од пријатеља није добијала подршку и разумевање за оно што ради, док су охрабривали људи са којима уопште није блиска и једва је или уопште не познају.
Као дете резведених родитеља често се селила. Сама живи од 18. године, а још од 15. сама зарађује свој џепарац. Сада себи поставља циљеве, дневне, недељне, месечне и годишње.
- Кроз цео живот ме је пратила једна реченица, а то је латинска изрека Per aspera ad astra – преко трња до звезда. Испуњена сам. Радим посао који волим, имам хоби који волим, стално се усавршавам и учим, каже Тамара.

Од почетка ове године већ је учествовала на две трке, на Светог Саву у уличној трци у Ваљеву, где су учествовале Војка и Полиција и била је 2. и на ноћном маратону у Београду, од 7 километара, где јој је био циљ само да истрчи и учествује због добре организације, а где је била 18. међу више од 300 такмичарки.

-Увек ми је најтеже на почетку. Вероватно због тога што једва чекам да кренем и онда или почнем превише брзо, или не искалкулишем добро. Трчала сам и два полумаратона и оба пута ми је био најкритичнији 17. километар, али то је све у глави. Трчање је најмање у телу. На другом полумараторну сам поправила свој резултат са првог за 10 минута. Најбрже трчим последња 3 километра, а посебно ако чујем да неко има иза мене и не сме ме обићи. Неко може да ме победи једном, али никако два пута. Видећу шта је боље урадио и то применити следећи пут. Због тога никога не гледам као конкуренцију, него се трудим да видим шта добро раде и тако побољшам себе, истиче Тамара.

Желећи да своју страст и знање подели са другима основала је школу трчања. Школу је покренула са капетаном прве класе Војске Србије Марком Панићем.

-Заједно тренирамо и једини смо мушко-женски пар који ради исте вежбе, само са различитим тежинама. Идеја је била да људе мотивишемо и покренемо и тако смо основали спортско удружење. Могу да учествују сви, без обзира колико су у форми, којих су година, само је важно да желе да стекну здраве навике. Програм траје три месеца. Тренинзи су три пута недељно, а свако ко пропусти тренинг има могућност да га надокнади. Важно је не пропустити два тренинга за редом, исто као и не јести нездраво у два узастопна оброка. Људи често иду из крајности у крајност, каже Тамара.

Сигурна је да ће полазници током ова три месеца заволети трчање. Програм подразумева и предавања о исхрани, као и здравствени преглед, уколико га неко жели.

-Три месеца је довољно да се тело и глава навикну да трче и касније траже физичку активност. Свака навика која искаче из дневне рутине се тешко стиче, а лако губи. Покренули смо и страницу на Инстаграму едукативног карактера. Свако има споре дане и лоше тренинге. Битно је не одустати онда када човеку није ни до чега. Ако се тада натера да оде на тренинг после трчања ће се сигурно боље осећати. Овако, већ се лоше осећа, биће му додатно лоше због пропуштеног тренинга. Сви треба да се труде да данас буду бољи него јуче. Треба свакодневно да радимо на себи и постављамо нове циљеве, тиме се водим како у спорту тако и генерално у животу. Циљ је само крајња тачка. Важан је пут до циља, јер оно што радимо на том путу то заправо и јесмо, поручује Тамара.

Следеће што Тамари предстоји је такмичење које организује “Бушидо” клуб у Шапцу на Сави, након тога следи трка у Новом Саду на Тврђави, па почињу поново спортска такмичења у Полицији.