Књига без слова “О”

Прошле недеље је коцељевачкој читалачкој публици представљена најновина књига аутора Верољуба Бабића, четврта по реду. Љубитељи писане речи имали су прилику да чују нешто више о “Завичајним причама”, написаним на 160 страна без слова О, у којој су сабрани географија, историја, традиција, локалитети од Подриња до Колубаре. Књига садржи 63 приче без једног од самогласника, што јој даје посебност.

Говорећи о овом необичном писаном остварењу и самој идеји аутора, професор Миленко Марковић је истакао да је Бабић “опет извео један од својих негромантских трикова”, те да је своје завичајне песме претворио у завичајне приче.

-Пошто му је и то било мало да би себи отежао посао, а нама цео подухват учинио још занимљивијим, он је то остварио без слова О. Наравно да нико не сматра да је О непотребно слово, али поставити себи ту препреку и спровести посао до краја, није ни мало лако. Ту је откривено нешто што у песмама није могло, а то су локални односи и наше мале земљачке нетрпељивости. Локални карактери дају снажну слику, осветљавају овај простор са свих страна- оценио је рецезент професор Марковић.

Према његовим речима без историје и легенди у овој књизи се није могло а аутор је, каже, у свим тим описима био детаљан.

-Привреда бившег региона нам је расклопљена ту пред очима. Можете имати увид у целу привредну ситуацију током неколико деценија. Кад се све овако изложи на једном месту, онда се намеће и сасвим нови закључак о свему. Ко је коме географски ближи, а где припада политички? Зашто између Владимираца и Коцељеве има трвења? То се, наравно, није спустило на ниво обичног грађанина. Ту је географски положај одиграо своје- сматра професор и додаје да је Бабић успео да замени сваку реч која садржи слово О синонимом без овог самогласника.

С тога се у овој књизи историја помиње као стара времена, коцељевачка села Галовић, Градојевић и Голочело као три села на г кад се крене из Црниљева док је Гола Глава- Глава без капе.

-Књигу препоручујем за читање, наравно, да се можете уверити да онај што пише Реч уредника на трећој страни “Коцељевачке ревије” није пресушио и да му се лако јаве нове идеје. Мада, рекао бих ни у томе није ствар, многима се јављају разне идеје, само они не могу да их остваре. Проблем настаје тек онда кад све то што сте мало пре узвикивали као паролу треба разрадити. Од те једне почетне реченице до дела велики је и тежак пут- наводи се у рецензији уз поруку да је књига вредна пажње самим тим што је у питању својеврстан експеримент.

Своје импресије на овој књижевној вечери изнео је и Драган Ђермановић који је изразио дивљење према аутору и ономе што је успео да уради. Коментаришући корице овог дела истакао је да оне јасно указују на огромну љубав Бабићеву према саобраћају.

-Он је дипломирани саобраћајни инжењер и воли саобраћај, математику, воли књижевност, али и да путује, тако да је он на свом путу кренуо и према Ваљеву, према Шапцу и описао неке ствари које су веома смислене. Ташко је написати 160 страна без слова О а да је то смислено. Направио је једно ремек дело које има смисла. У књизи је и историја и географија и традиција. Како му на памет падају овакве “лудорије”, ја не знам – шаљиво је коментарисао Ђермановић а потом у збиљи додао да је Бабић у књижевности истраживач.

-Кроз ове приче он описује Коцељеву, овај крај, прави етно-географију самога места и оштине, бележи историју. Прочитао сам “Завичајне приче” и одушевио се, јер не само што је локалитет Коцељеве приказан, него што је јасно да он познаје различите области. И историју, и економију, и политику, и географију! И на крају познаје и одређени део књижевности када је успео тако смислено да састави толико број реченица без слова О- сматра Ђермановић.

СЕЋАЊЕ НА НЕКА БОЉА ВРЕМЕНА
Један од Верољубових пријатеља и сарадника Лазар Николић истакао је да је аутор књиге у души дете које воли да се игра, те да је све оно што ради, уствари игра.

-Само интелигентни људи могу да раде ствари на такав начин. Бабић себи задаје тешке задатке. Он жели да проба нешто ново, да буде другачији- рекао је Лазар.

Бабић је мишљење своје разредне професорке из гимназијских дана да ће бити инжењер јер га само математика занима уважио, али не сасвим. Почео је да “пише и пискара све и свашта“ . Најпре вести, па причице, приче и песме, најчешће шаљиве.

Представљајући своју четврту књигу аутор је, како је рекао, и у свом уводном монологу избегао употребу овог самогласника и поделио са присутним љубитељима писане речи коментаре оних који су имали прилику да уживају у овом необичном делу.

-После “Коцељеве за почетнике”, збирке песама “Љутичке”, “Судоку буквара”, ово је моја четврта књига. Они који су је прочитали зачуђено су ми рекли да су све реченице смислене а и приче су занимљиве. Ради се углавном о сећањима на неке обичаје, путовања нашим крајевима, на нека стара, чини ми се, боља времена којих се радо сећам, испричана кроз 63 приче које симболишу године у којима тренутно ходам, пливам и уживам. Видећете како сам избегао појмове Коцељево, Ваљево, Осечина, Лозница, аутобуси, обичаји, путовања и многе друге. Дакле, од предговора, преко садржаја до биографије не постоји слово О осим на једном месту које сам намерно оставио ту и на вама је да га читајући књигу пронађете. Књига је, напоменух, необична као и моје три претходне- поручио је аутор

Верољуб Бабић и додао да у свим областима код људи цени креативност и оригиналност.
За сада не размишља о писању романа а оно што тренутно ради је “простор у којем може да пружи свој максимум”.

-Следећа прича на којој радим су енигматске паралеле нашег региона, односно Подриња, Мачве и Колубаре. Сличности појмова у нашем крају су у фокусу приче попут села Трбушац, Трбосиље и Трбушница. Такође, још једну ствар коју сам обећао јесте пројекат “Тамнавски плићаци- Згоде и незгоде Коцељеваца”, истините приче и анегдоте, које су ту, при завршетку- најавио је Бабић.

АПЕЛ ЗА СПАС ЈЕЗИКА
Један од циљева “Завичајних прича” сабраних у овој необичној књизи без слова О јесте да укажu на богатство српског језика, у којем сваки глас има припадајућу графему а већина речи сличну другу или краћи израз. Према његовом мишљењу стране речи су превише присутне у нашој свакодневици и усвајају се без преке нужде у свим дневним дешавањима.

-Највећа штета је њин улазак у наш језик на “мала врата” и мишљење да је фрљање неким каткад неразумљивим страним речима права ствар и знак знања, али и престижа. Наши великани чудним начинима губе заслужена места у читанкама и лектирама, а књижаре су преплављене делима страних писаца, нашем читатељству мање знаним. У таквим ситуацијама наши млади писци немају шансе да издају ни прву књигу. Нека “Завичајне приче” буду и апел за спас нашег језика у бици са надирућим туђицама- каже аутор и додаје да књига представљају дуг завичају да нека лепа места наше регије, мање заступљена на туристичким мапама заузму припадајућа места у туристичким дешавањима. О борби за очување језика причао је и рецезент, професор српског језика и књижевник Миленко Марковић који је рекао да она није само тежња за очување самог језика већ се мора посматрати у ширем контексту.

-Када су наши давно устали у 19.веку и када је Вук Караџић записао приче, то није била борба само за језик. Она је у склопу српске револуције. Већи значај је свему томе дао Вук јер је записао све што је требало записати и створио огромну историјску грађу. То је била борба и за реч. Када имаш једну чисту ситуацију и чисту мисао у глави, онда имаш и борбу за реч, за себе. Много пута је то потврђено у животу да једна територија, ако хоће да живи и прожима у идејама и животу уопште, она мора да има неку заједничку реч- оценио је професор Марковић.