Вредне руке младог столара

У времену савремених технологија и нових послова који су напредовали заједно са дигитализацијом, дошло је до промене тржишта рада те се млади све чешће окрећу савременим занимањима који се раде из фотеље или од куће.

Стари и традиционални занати у фази су заборава а ретки су млади који се занимају за њих. Столарски занат један је од најстаријих а пример да ручна обрада дрвета младима ипак може привући пажњу јесте Немања Јовановић из Шапца који има 27 година. По занимању је зубни техничар, завршио је средњу медицинску школу у Шапцу а запослен је у Дому здравља „Др Драга Љочић“.

Производњом намештаја бави се од средње школе, када је, како каже, на распусту улазио у радионицу да заради новац за себе.

-Породично смо сви занатлије. Деда је био дуго година паркетар, док се отац бави столаријом. У средњој школи сам већ на распусту улазио у радионицу како бих зарадио неки динар да имам за град. Чак сам и у току школовања викенде проводио у радионици помагајући породици. Сматрали су да не треба да добијем новац тек тако, па су ми на тај нначин од малих ногу стварали радну навику.
Истиче да му је жеља била да постане аутомеханичар али су га родитељи учили другачије.

-Говорили су ми да занат могу научити за пола године било где, да га учим успутно уколико се одлучим за њега и да је боље да завршим неку школу са којом ћу једног дана моћи да радим нешто озбиљно.

Тврди да се у почетку није проналазио у томе али да је са запослењем схватио да је то пре свега, за разлику од многих послова, хумано занимање. Каже да га помагање људима чини бољим човеком.

-Упоредо са послом, побољшавао сам и своју радионицу у којој сам видео могућност да зарадим. То је мој хоби али сам се у томе пронашао јер је пре свега креативан, лепо је урадити рад којем се људи диве. Трудио сам се да будем што бољи у том занату. Столарство се мора волети да би се тиме неко бавио.

У Немањиној радионици преплиће се дугогодишње искуство и различити дизајни светских стандарда, модерни производи створени по мерама од различитих врста дрвета.

- У држави у којој се људи боре да преживе тешко је направити комад намештаја који је скуп, јер људи не размишљају о намештају и лепим стварима већ о томе како ће то платити. Животни стандард је велики проблем нашег друштва. У занату једино може да се опстане уколико имате призвод који нико други не може да понуди.

Када је у питању интересовање младих за овим занатом, стекао је утисак да у њима не постоји жеља да се баве традиционалним пословима а као разлог наводи тежину посла коју млади не могу да издрже.

- Једноставно занат је такав, тежак је и много сати се ради. Када има посла устаје се у шест сати и ради се до касно увече. То тако изгледа а млади то просто не желе. Они желе да имају радно време, седе за столом, нешто пискарају и да за то добијају неку плату. Они не могу да поднесу такав темпо на дуже стазе. Повуку се и дигну руке а да чак и не покушају – и додаје да утицај на целу ситуацију има и кућно васпитање.

- Приметио сам да у данашње време доста родитеља форсира причу да је битно едуковати се и ићи на факултет. Али од обима свих тих факултетски образованих људи нема радних места за те позиције за које се они школују и онда заврше на бироима или неким канцеларијама где су им понижене плате у односу на њихово образовање.

Иако се сви дрвени производи могу пронаћи у радњама, неретко јефтинији, када неко жели уникатан и квалитетан производ занатлије играју главну улогу.

Модерни производи по мери свих, Фото: Приватна архива

Да су му скромност и хуманост једне од највећих врлина доказује и чињеница да истиче да му је од новца битније задовољно лице муштерије.

-Ја у послу не гледам на новац. Новца вам је потребно колико да имате за комфоран живот, а то је да вам је топло целе године, да имате да једете, да сте чисти и да сте здрави. Не видим сврху велике количине новца и много слободног времена када се то у деведесет посто случајева каналише на погрешан начин.

Поред два посла и тренинга, Немања додаје да његов љубавни живот не трпи због тога. Каже да је потребно пуно разумевања и подршке, као и да је јако тешко наћи особу која разуме да је то што ради за добробит породице и будућности.

-Прија ми што радим два посла јер ми је на тај начин испуњен дан. Викендом имам времена за пуњење батерија, дружења, путовања и опуштање. Мозак и психа су ми на тај начин здрави јер се склањам од проблема, улице и лошег друштва. Са друге стране сам користан и стварам резултате који ће ми се на дужи животни период исплатити. Ово што радим радим за своју децу. Имам 27 година и време ми је да размишљам о будућности.

Када је реч о плановима за будућност, волео би да добије стални уговор о раду у Дому здравља јер је то за њега изузетно хуман посао.

-Тамо се трудим да изађем у сусрет свакој особи, са једне стране јер сам плаћен за то а са друге јер се на тај начин осећам боље. Вређа ме када омаловажавају институцију за коју радим.

Могућност да оде ван граница Србије и свој посао настави у земљама у којима је столарство плаћеније одбацује уз реченицу
-Сматрам да сваки човек припада тамо где му је породица.