Волим да градим мостове међу људима

Ивана Веселиновић, дипломирани филолог и мастер управљања у јавној администрацији, директор је програма непрофитне хуманитарне организације Hands Along the Nile Development Services. Рођена Шапчанка, једна је од највећих локал-патриота које смо имали прилику да упознамо. Шармантна и елоквентна, амбасадор је Шапца у белом свету.

Да би се Ивана родила, њен деда по мајци дошао је из Босне, а баба из Лике. Отац јој је Ваљевац, а мајка Шапчанка. Фамилија са очеве стране је из околине Осечине и Текериша. Ивана каже да су се њени преци слили са различитих географских меридијана да би дошли у Шабац и остали у њему заувек. Она је изузетак, живи у Америци и много путује, али је „једном ногом тамо, а другом у родном граду“.

Носталгична, долази два до три пута годишње да посети оца и сестру, фамилију и бројне пријатеље. Остане по месец, два, често борави на Сави где њен отац има викендицу. Како време пролази, све више има потребу да се враћа својим коренима.

Фото: Приватна архива

СВИ ПУТЕВИ ВОДЕ У ШАБАЦ
Једном приликом, упознала сам госпођу која ради за Стејт Дипартмент. Упитала ме је одакле сам. Кажем: „Из Србије.“ Она инсистира: „Одакле из Србије?“ Одговорим: „Не верујем да знаш. То је град у Србији, а није Београд. Зове се Шабац“. А она каже: „Знам ја Шабац, била сам тамо. Учествовала сам у органзовању ШЛФ-а када сам радила у Амбасади.“ Ето. Сви путеви воде у Шабац.

- Шабац је мој корен заувек. Ту је мој деда направио капију на улазу у Велики парк док се обучавао за мајстора када је дошао у Шабац из Босне. Скућио се у Шапцу и имао шесторо деце. Мој тата је служио граду на разним функцијама и организовао да се подигне спомен-чесма жртвама Великог рата испред хотела Слобода. И сада, као пензионер, и даље живи у Шапцу, вечно заљубљен у Саву, где проводи највећи део времена.

Са ретким и необичним даром да повезује различите културе и народе, Ивана верује да је то у директној вези са Шапцем.

- Увек смо били на раскрсници путева и код нас се сливало најбоље, примили смо много квалитетних утицаја са разних страна и много добрих људи је дошло, због којих смо богатији као град, духом и историјом. Овде у Америци често причам о свом родном граду, у који ћу се увек враћати. Кажем им да смо ми били линија између турског и аустроугарског царства. То је била отежавајућа околност када је почео рат, први смо били на удару, али са друге стране, у нас је уграђена могућност да разумемо различите светове, можда више него други.

Ишла је у „Јанкову“ основну школу, а у петом разреду почела је да пева у Хору „66 девојака“, што је за њу био важан део одрастања. Са хором је пропутовала Европу. То је било једно од формирајућих искустава које је у њој развило љубав према путовањима.

- Лепо је када људи добију шансу да нешто пробају и виде шта их занима. Важно је бити изложен различитим искуствима. Мене је то лутање по свету увек занимало, каже уз осмех који је њен заштитни знак.

Фото: Приватна архива

Када је дошло време за упис у средњу школу, није баш било лако. Као девојчица, волела је природне науке, математику посебно, ишла је на такмичења, подучавала ђаке у слободно време, а истовремено волела језике, музику, интересовала се за волонтерски рад и организацију друштва. Замишљала је себе у послу који има утицај на ширу друштвену заједницу.

- Нашла сам се у необраном грожђу јер сам уписала природни смер, а „вукао“ ме је језички. Отишла сам код тадашњег директора Гимназије, Мирослава Јовановића. Он ме је изгрдио, рекао ми је да ћу се покајати зато што природне науке отварају сва врата, да су друштвене науке тежи пут, међутим, ја сам инсистирала и истерала своје. Временом сам схватила мудрост директорове поруке, да би то, можда, био лакши и мирнији пут кроз живот, али нисам зажалила. Да могу да се вратим у то време, вероватно бих донела исту одлуку, али ми математика недостаје. И дан-данас имам групу пријатеља са којима размењујем логичке и математичке проблеме из хобија.

У години када је уписала шпански језик и књижевност на Фиолошком факултету у Београду, избио је рат у бившој Југославији. За све нас који смо југоносталгичари, епитет „бивша“ уз Југославију „пара ухо“. И за Ивану, такође.

- Нама који смо тих година студирали, у време рата и санкција, било је много теже, али сналазили смо се како смо знали и умели, пријавили смо се да чувамо децу у Шпанији да бисмо вежбали језик и на разне начине покушавали да будемо део Европе. Студирање ратних година превазилазили смо захваљујући младости и, без обзира на све, студентске године су најлепше у мом животу. Било је дана када није било хлеба, ни струје, рат је лебдео над нашим главама, а ми смо ишли на демонстрације, желећи другачију будућност. Често се питам како би било да рата није било, али једно је оно што се дешава на колективном пољу, а друго у животу појединца. Морамо да се трудимо да научимо да пливамо кроз воде живота да не бисмо потонули.

Убрзо након дипломирања, отишла је у Америку. За време студија постало јој је јасно да не жели да ради као професор, или преводилац, схватила је да јој „лежи“ да гради мостове између људи и да активно учествује у друштву. Било јој је јасно да Србија пролази кроз транзицију, да више ништа неће бити исто, да неће држава бити та која ће организовати наше животе, него да морамо сами да се потрудимо.

Фото: Приватна архива

- Дошла сам у Америку да завршим мастер студије управљања у јавној администрацији на Џорџ Мејсон факултету Универзитета у Вашингтону. Овде постоји модел који је, вероватно, јединствен у свету зато што Америка нема традицију централизоване државе која обезбеђује све потребе грађана. Приватна иницијатива је јако изражена у организацији друштва, што је утицало да се развије непрофитни сектор, који се дефинише у односу на порески статус. Непрофитни сектор је продужетак државне организације кроз приватну иницијативу, где се људи сами организују и покушавају да анимирају друштво за оно што сматрају да је битно.

Заинтересовала се зато што је мислила да ће да ће то једног дана и код нас заживети, да ћемо морати да научимо да се организујемо као грађанско друштво са индивидуалним иницијативама. Међутим, како већ живот има своје изборе, отишла је у Египат. Иако је требало да буде кратак боравак, остала је тамо четири године радећи за непрофитну локалну коптску организацију.

- То је једна од највећих и најстаријих организација у Египту. Они имају шесто људи који раде широм Египта у сиромашним заједницама. Египћани кажу: „Кад једном пијеш са Нила, враћаш се заувек“. Када сам се вратила се у Америку, наставила сам сарадњу са Египтом у непрофитној хуманитарној организацији Hands Along the Nile Development Services.

У „Хендцу“ је директор већ 16 година, води постојеће и осмишљава нове програме. Један ток су програми за економски и друштвени развој у Египту у заједницама којима је потребна помоћ. Ти програми су често усмерени ка женским заједницама, особама са посебним потребама, младим људима, сиромашнима, болницама, обукама за запошљавање, за самосталне мале привреднике....

- У Египту постоји велики проблем са неписменошћу. Процењује се да је од 100 милиона становника скоро 50% неписмено, што је озбиљан податак. Такође, Светска банка процењује да тамо око 30% становништва живи испод границе сиромаштва, 1,45 долара по дану. Учешће жена у економији је међу најнижим на свету – око 17%. Насиље и дискриминација над женама у Египту је још увек јако присутно и дубоко укорењено. Female Genital Mutilation је на тврдоглаво високом нивоу, 87%. Незапосленост међу младима је око 30%. То су неки од проблема којима се бави наша организација.

Такође, имају и велики број програма за међународну сарадњу између различитих група и професионалаца, углавном између Америке и Египта, али раде и у Мароку, Тунису, понекад у Либану. Некада су то размене медицинара, медицинских сестара, научника, као и група које се баве женским правима и опуномоћењем жена у друштву.

Фото: Приватна архива

- Доводимо групе са Блиског истока да бораве месец дана у Америци, кроз професионалну размену и усмерење, након чега покушавамо да подржимо заједничке пројекте, да унапредимо слабе тачке. Још увек се бавим грађењем мостова, покушавам да нађем теме које су од заједничког интереса између земаља и омогућим људима да размене искуства и заједно дођу до нових идеја. Ивана се бави и превенцијом конфликта. Каже да људе треба освестити да не дозволе да се њима манипулише као што је то својевремено било на нашим просторима, наводно због верских и националних идентитета, да препознају знакове пожара и покушају да га превенирају.

- Такође, логика налаже да треба помоћи тим заједницама, које су често сиромашне, да заједно реше проблеме који их притискају, а не да криве једни друге. То радимо, углавном, у Египту између хришћанских и мусиманских заједница, тамо где често долази до сукоба и насиља.
Ивана живи у Арлингтону (Вирџинија), са друге стране Вашингтона. Каже да је у потпуности испуњава посао који ради, да се осећа смислено. Наравно да, као у сваком, и у њеном послу, понекад наиђу кризе када се преиспитује да ли оставља траг то што ради, а онда добије писмо као потврду и охрабрење да настави даље.

- Када ми неко захвали због чињенице да се његов или њен живот променио из корена захваљујући програму који сам организовала, да су им се отворила врата којима се нису надали, да виде себе у другачијем светлу и схватају поенту свог живота, то је ненадокнадиво. Не постоји новац који може да плати осећај да се због нечега што сам урадила нечији живот променио на боље. Чак и да је само један живот у питању, то даје смисао мом животу.

Од када је дошла у Америку, Иванин хоби је, осим математике, свирање клавира, што је, каже, једна једна од предности живота „преко баре“. Тамо је све доступно и флескибилније, нема лимита у вези са годинама.

АМБАСАДОР ШАПЦА
Често причам о Шапцу и људи се увек импресионирају када чују нашу географску позицију која утиче на наш менталитет. Ми разумемо Исток и Запад, имамо западњачки осећај за бизнис и трговину, а са друге стране источњачки, мирнији и изнијансирани поглед на свет. То је један од разлога због којих сам почела да радим овај посао, јер баш зато што сам из Шапца, имам већу ширину и способност да помирим два различита света, да служим као мост између различитих култура и народа.

- Волела бих да направим програм који би омогућио размену са Србијом, нарочито са младим људима који треба да упознају свет и да свет упозна њих. Са пријатељима из Шапца одавно сам сковала шаљив назив будуће организације “ Hands Along the Sava “.

У међувремену, долази у Шабац кад год јој се укаже прилика.
- Нека се наш лепи град развија и светли и даље. И нека се поноси својом разноликошћу, својом културом и историјом, поручује Шапчанима и додаје: Видимо се ускоро!