Захвалност Спортском савезу Шабац за постхумно признање Милораду Симићу из Шапца

Милорад Симић је рођен1944. године у лепом Шапцу, који је искрено волео и није желео да га напусти и када је за то било озбиљних прилика. Спорт у Шапцу привукао га је нераскидивом љубављу и то од гимназијских дана и времена проведеног на студијама у Београду. Био је то фудбал, који га је заинтересовао, упорно је тренирао и у једном моменту нашао се у екипи шабачког Радничког а касније и шабачке Мачве. Пратио је са великом пажњом све спортске догађаје из сфере рукомета, бокса, атлетике и одлично познавао спортисте и пратио резултате са тих спортских такмичења.

Када се касније задесио у оквиру Кошаркашког клуба “Зорка, у друштву добрих, племенитих људи, ентузијаста као што је и сам био, заволео је кошарку, заинтригиран проблематиком у клубу посветио се свим својим бићем, енергијом и вољом, радио и на унапређењу те привлачне, динамичне спортске гране. Био је ангажован на брзом и комплетном усавршавању младих талената. То је био период када се у овом граду играла најбоља и најквалитетнија кошарка а то су године од 1984. до 1999.

Живот је у том периоду створио све предуслове за постизање врхунских резултата (улазак у Прву савезну лигу). Прво место, сасвим сигурно заузимају сјајни кошаркаши, талентовани, на челу са тренером Милованом Степандићем, човеком огромне енергије, спортског знања, који је знао да оствари другарски однос са екипом а да одржи ауторитет. Људи у управи су били максимално посвећени екипи коју су неизмерно волели, иако различитих професија брзо су се препознали, разумевали и заједно доносили одлуке.

Фото: Приватна архива

Такав спој могао је да да само врхунски резултат, где кошаркашима припада најзаслужније место. То су кошаркаши: Зоран Васић – Њокац, Микан Грушановић, Љубиша Јанковић – Мока, Раце Солаковић – Соле, Драгослав Гајић, Ђорђе Петровић – Кисик и други.

Не би смело да се заборави присуство грађана који су обогатили и својим бодрењем и навијањем подстицали добру игру. Грађани, гледаоци, навијачи, стизали су на утакмице пре играча у жељи да заузму места која су била брзо попуњена. Атмосферу са тих утакмица је требало доживети, речи нису довољне да тај спектакл опишу и да дају верну слику. Таква симбиоза играча на паркету и гледалаца на трибинама била је моћна, импресивна и величанствена.

У овој причи смо се нашли и сетили се развоја друштвеног и спортског живота у Шапцу и времена за које можемо да кажемо да је спорт у Шапцу у том периоду обележила кошарка са својим специфичностима и златним победама на које нас је подсетио секретар Спортског савеза Шапца господин Дејан Поповић, који је на најдостојанственији начин доказао да сећања не бледе. Њему припада искрена захвалност.