Фото: Приватна архива
ПОЛА ВЕКА БРАКА РОСЕ И ДОБРИВОЈА ЛАЗИЋА ИЗ ШАПЦА
Понудио јој срце на длану
Љубав на први поглед. Брачна понуда у хотелу. За дуговечност најважније разумевање и толеранција
Крај априла ове године означиће тачко пола века брака Росе и Добривоја Лазића, познатијег по надимку Бебан из Шапца. Она медицинска сестра, запослена у лозничкој болници, он електричар у шабачкој Зорци. Била је то једна од многобројних љубави на први поглед. И посрећило се.
„СИРМИЈУМ“ ЗА СУДБОНОСНО ДА
Добривоје Бебан Лазић из Шапца је сасвим добар пример за ону реченицу да живот пише романе. Он обележавајући „златну“ свадбу и десетине других догађања којима је присуствовао или у њима учествовао заиста исписује роман успомена који тешко да може стати у једну књигу.
Своју супругу Росу запросио је пре пет деценија у тадашњем хителу „Цер“ у Богатићу, а она му судбоносно ДА саопштила седам дана касније у „Сирмијуму“ Сремска Митровица. За будућу супругу имао је само неколико питања, пре брака: Да ли је члан КПЈ, пише ли ћирилицом ... Будући да су му се њени одговори свидели, а да она није имала шта да га пита, остао је при својој понуди. И Роса се није двоумила. Стали су пред олтар и званично, пред кумовима и многобројним гостима изразили свој пристанак. Свадба је била првог маја 1972. године.
-Уживали смо у свадби, а присећам се да је весеље било пристојно и раскошно у старој кући број 86 у Масариковој улици у Шапцу. Свирао је извесни Жилић, прва хармоника из Соко Бање и сви су били весели, каже Добривоје.
Супруга је родом из Грачанице, подно Соко Града. Радила је у Лозници, а са породицом се доселила у Шабац. Упознали су се посредством њеног брата Милана. Било је и других познанстава, а дубоко у памћењу урезала му се једна слика, када је са Росом био крај болесне мајке. Памти њено расположење и пристојност, као и мајчин благослов.
-Разумевање и толеранција су најбитнији за дуг брак, додаје наш саговорник.
ДЕЦА КАО СИМБОЛ СРЕЋЕ
У браку са Росом добио је двоје деце. Прво је свет угледала ћерка Јелена. Данас ради као патронажна сестра у Београду. Нешто млађи син Милан ради у Фармацији и он је недалеко од њега у Шапцу.
-Рад ми никада није био стран. Тај део живота је много значајан за складан живот. Финансијски услови, који су за нас били јако добри, нама нису били проблем. Волим рад, а раније се доста више зарађивало, наставља своју животну причу Добривоје, показујући у својој шупи у приземљу зграде у Цвијићевој 7/7 у Шапцу, уредно сложен алат који је набавио пре три деценије за 200 тадашњих немачких марака, који му је десна рука у сваком послу.
Шупу је претворио у мали музеј и ту је уредно сложио много вредних успомена и доказног материјала. Сведочи да је сахранио три владике, рестаурирао много вредних ствари, међу којима и тополино( стари аутомобил) из 1948. године који је и данас у јако добром стању. Учесник је ауто трке у Шапцу 1970. године, када је освојио четврто место. Годинама је био боксерски судија. Писац је једне књиге и власник бутељке вина из 1907. Године и у једном новинском тексту немогуће је набројати све што је радио и чему посвећивао посебну пажњу, али никада не пропушта да истакне да су путовања обележила његов живот са супругом Росом.
-Путовања су била наша заједничка жеља и за мене посебан догађај. Били смо на Охридском језеру, Копаонику, одмарали се на Црном мору у Бугарској, Егејском у Грчкој и већем делу Јадранске обале.
Били смо и у Мађарској и на другим путовањима. Остало је на то доста лепих успомена, каже Добривоје, прилажући као потврду доста сређених албума које љубоморно чува у својој беспрекорно уређеној гаражи, где проводи највећи део дана.
„СИРМИЈУМ“ ЗА СУДБОНОСНО ДА
Добривоје Бебан Лазић из Шапца је сасвим добар пример за ону реченицу да живот пише романе. Он обележавајући „златну“ свадбу и десетине других догађања којима је присуствовао или у њима учествовао заиста исписује роман успомена који тешко да може стати у једну књигу.
Своју супругу Росу запросио је пре пет деценија у тадашњем хителу „Цер“ у Богатићу, а она му судбоносно ДА саопштила седам дана касније у „Сирмијуму“ Сремска Митровица. За будућу супругу имао је само неколико питања, пре брака: Да ли је члан КПЈ, пише ли ћирилицом ... Будући да су му се њени одговори свидели, а да она није имала шта да га пита, остао је при својој понуди. И Роса се није двоумила. Стали су пред олтар и званично, пред кумовима и многобројним гостима изразили свој пристанак. Свадба је била првог маја 1972. године.
-Уживали смо у свадби, а присећам се да је весеље било пристојно и раскошно у старој кући број 86 у Масариковој улици у Шапцу. Свирао је извесни Жилић, прва хармоника из Соко Бање и сви су били весели, каже Добривоје.
Супруга је родом из Грачанице, подно Соко Града. Радила је у Лозници, а са породицом се доселила у Шабац. Упознали су се посредством њеног брата Милана. Било је и других познанстава, а дубоко у памћењу урезала му се једна слика, када је са Росом био крај болесне мајке. Памти њено расположење и пристојност, као и мајчин благослов.
-Разумевање и толеранција су најбитнији за дуг брак, додаје наш саговорник.
ДЕЦА КАО СИМБОЛ СРЕЋЕ
У браку са Росом добио је двоје деце. Прво је свет угледала ћерка Јелена. Данас ради као патронажна сестра у Београду. Нешто млађи син Милан ради у Фармацији и он је недалеко од њега у Шапцу.
-Рад ми никада није био стран. Тај део живота је много значајан за складан живот. Финансијски услови, који су за нас били јако добри, нама нису били проблем. Волим рад, а раније се доста више зарађивало, наставља своју животну причу Добривоје, показујући у својој шупи у приземљу зграде у Цвијићевој 7/7 у Шапцу, уредно сложен алат који је набавио пре три деценије за 200 тадашњих немачких марака, који му је десна рука у сваком послу.
Шупу је претворио у мали музеј и ту је уредно сложио много вредних успомена и доказног материјала. Сведочи да је сахранио три владике, рестаурирао много вредних ствари, међу којима и тополино( стари аутомобил) из 1948. године који је и данас у јако добром стању. Учесник је ауто трке у Шапцу 1970. године, када је освојио четврто место. Годинама је био боксерски судија. Писац је једне књиге и власник бутељке вина из 1907. Године и у једном новинском тексту немогуће је набројати све што је радио и чему посвећивао посебну пажњу, али никада не пропушта да истакне да су путовања обележила његов живот са супругом Росом.
-Путовања су била наша заједничка жеља и за мене посебан догађај. Били смо на Охридском језеру, Копаонику, одмарали се на Црном мору у Бугарској, Егејском у Грчкој и већем делу Јадранске обале.
Били смо и у Мађарској и на другим путовањима. Остало је на то доста лепих успомена, каже Добривоје, прилажући као потврду доста сређених албума које љубоморно чува у својој беспрекорно уређеној гаражи, где проводи највећи део дана.
Љ.Ђ.
Најновији број
28. март 2024.