УСКРШЊЕ ПРЕДАЊЕ
Васкрс у Посавини
Векови се попут плетене ограде уткали у предање и неговање традиције. У Посавини и дан данас се негују приче о поздраву Христос Воскресе, Ваистину Воскресе. Млади су старијима полазили руци и радосно се ословљавали празнику васкрснућа. Несташлуци су се стишавали а ред поштовао. Ускршња јаја су кувана у љуски од црног лука а претходно данима шарана надахнућем углавном женске деце уз будне погледе бака и прабака. И са нестрпљењем дуги пост претакали у такмичење лупањем јаја у тада бројним породицама где је као по правилу на столу дремала корпа завидне величине. Било, поновило се, уз одсутан поглед у даљину приповедао времешни ђед Павле.
Скупљало се и младо и старо у веселу дружину која је отвореним срцем дочекивала васкрснуће Христа Спаситеља. Лета беху тешка а вера одржавала сиротињу у животу и у летима кад је ћуд неба узимала свој данак. И где би био крај присећања без нане Наталије која је очију влажних од сећања надахнуто зборила о веридби Стаменке и Богољуба. Ашиковали су уз Добраву и на пашњацима где се васцело село чобаница и чобана знало сјатити. Село крадом шапутало а Богољуб одлучи да се вере баш на Васкрс, како је умео рећи када се брег радости и Господњег наклона чинио највиши, Ваистину великим без премца, зборила нана у беседи неописивог шарма. Али венчање је морало бити скромно јер је немаштина увек одлучивала о весељу.
А они су се већ на Врбицу тајно верили венчићима на глави од врбових гранчица али и прстењем које је Богољуб мајсторски плео. А на сам Васкрс у народној ношњи уз своју Добраву на уранак заклели се на вечну љубав. Потом благослов дадоше и родитељи али и ђедови препознавши сродне душе у скромним младим људима. Пило се вино и ракија, печено јагње мамило после дугог поста а вајат у дну авлије спремао да се удоми пред Богом обећана породица са бројним потомцима. Уз неизбежне шарене ћилиме ко шарана ускршња јаја у ћерпичари три са три метра. Да се потом пригодна свадба спреми и Васкрсли Христ да благослов и ето радости, причали стари који одавно ору небеске њиве.
Тако некада беше а сад се само приповеда као и о бакиној потишпањи, посластици о којој се маштало током поста. Христос Воскресе, Ваистину Воскресе.
Скупљало се и младо и старо у веселу дружину која је отвореним срцем дочекивала васкрснуће Христа Спаситеља. Лета беху тешка а вера одржавала сиротињу у животу и у летима кад је ћуд неба узимала свој данак. И где би био крај присећања без нане Наталије која је очију влажних од сећања надахнуто зборила о веридби Стаменке и Богољуба. Ашиковали су уз Добраву и на пашњацима где се васцело село чобаница и чобана знало сјатити. Село крадом шапутало а Богољуб одлучи да се вере баш на Васкрс, како је умео рећи када се брег радости и Господњег наклона чинио највиши, Ваистину великим без премца, зборила нана у беседи неописивог шарма. Али венчање је морало бити скромно јер је немаштина увек одлучивала о весељу.
А они су се већ на Врбицу тајно верили венчићима на глави од врбових гранчица али и прстењем које је Богољуб мајсторски плео. А на сам Васкрс у народној ношњи уз своју Добраву на уранак заклели се на вечну љубав. Потом благослов дадоше и родитељи али и ђедови препознавши сродне душе у скромним младим људима. Пило се вино и ракија, печено јагње мамило после дугог поста а вајат у дну авлије спремао да се удоми пред Богом обећана породица са бројним потомцима. Уз неизбежне шарене ћилиме ко шарана ускршња јаја у ћерпичари три са три метра. Да се потом пригодна свадба спреми и Васкрсли Христ да благослов и ето радости, причали стари који одавно ору небеске њиве.
Тако некада беше а сад се само приповеда као и о бакиној потишпањи, посластици о којој се маштало током поста. Христос Воскресе, Ваистину Воскресе.
СРЕТЕН КОСАНИЋ
Најновији број
25. април 2024.
